O samospoznaji, porodici, ljubavi: đakon Nenad Ilić
Vera je najvrednija istina!
Četvoro dece, dva sina i dve kćerke - već čine porodicu Ilić vrlo neobičnom za savremene gradske uslove. Da priča bude još zanimljivija otac porodice, đakon Nenad Ilić, proveo je mladost a da gotovo nije ni ušao u crkvu, slično kao i njegova supruga Anastasija. A potom se desio preokret, koji ih je uputio na veru i dao sasvim drugi smisao njihovom životu
PIŠESanja Lazarević
FOTOprivatna arhiva
Đakon Nenad Ilić i njegova supruga Anastasija upoznali su se pre više od dve decenije, kada su bili još mladi umetnici, posvećeni pozorištu. On je diplomirao režiju na Fakultetu dramskih umetnosti, ona je bila glumica na početku karijere. I pitanje je po kom bi se scenariju njihov život dalje odvijao, da nije došlo do raspada stare Jugoslavije, i svih nevolja, tragedija i stradanja koje su početkom devedesetih zahvatile Balkan. Zajedno sa slomom države u kojoj je živeo, sa urušavanjem vrednosti u koje je do tada verovao, pa i životnih navika za koje je mislio da su nepromenljive, Nenad Ilić je doživeo i lični preokret, koji ga je odveo putem pravoslavlja i vere, i zajedno sa njim i njegovu tadašnju devojku Vesnu Lončarević, danas suprugu i majku njihovo četvoro dece, Anastasiju-Vesnu Ilić.
Darvin i religija
Roditelji đakona Ilića su lekari. Najstariji njegov sin studira softverski ineženjering. Pitamo našeg sagovornika da li je moguće objediniti, pomiriti i uskladiti naučni i religiozni pogled na svet ili je to ponekad izvor sukoba i rasprava.
- Ne samo da je moguće - tvrdi đakon Ilić - nego je to potpuno prirodno. Problem nastaje kada nauka ili religija žele da jedna drugoj preuzmu kompetencije, kada nauka počne da se bavi pitanjem smisla postojanja na ovom svetu, ili kada Crkva počne da proverava i razmatra istinistost naučnih dokaza i saznanja. Pa čak i učenje o postanku sveta, ono Darvinovo i Biblijsko imaju sličan redosled, samo su na drugačiji način predstavljeni..
Teror sreće
Uoči praznika, na žalost, situacija u našoj zemlji je vrlo teskobna, haotična, ljudi nisu radosni, primećuje naš sagovornik, đakon Nenad Ilić. S druge strane, Nova godina nam natura masovnu histeriju, i svi kao da su obavezni da budu raspoloženi i veseli. To je „teror sreće", jer čovek kao da nema prava da bude zabrinut, tužan. Svi se pitaju da li je normalan, što se ne raduje Novoj godini. Zbog toga jedva čekam da prođe novogodišnje uzbuđenje i da se porodica smiri. Tada počinje i školski raspust, a stiže i Božić koji je nekako najporodičniji hrišćanski praznik, ne samo zbog ikonografije - bebe Isusa u kolevci, u Vitlejemu, pored sena. I mada znam da je teško navesti ljude da toga dana budu zahvalni, kada se osećaju siromašni i uskraćeni za mnogošta, mislim da ipak, ako se potrude mogu da pronađu trunku zahvalnosti, najpre na tome što imaju jedni druge. Na to nekad zaboravimo, pa u svemu oko nas, čak i u svojim najmilijima vidimo muku i prepreku. Ali, kada se život malo uspori, kao što se dešava za Badnji dan i Božić, postajemo svesni tog bogatstva.
Vera je avangardna
- Avangarda i vera su prirodan spoj i ne vidim ništa neobično u tome što sam kao umetnik sklon eksperimentima, koji se kretao i u disidentskim krugovima, a potom obukao mantiju - tvrdi đakon Nenad. - Uvek je dobra kombinacija nečeg najstarijeg i najnovijeg, počev od dizajna, pa da filozofije. Upravo je jedna od stvari koje su me privukle veri baš to uverenje da je ona jedina avangarda, mada je ljudi doživljavaju kao nešto muzejsko, tradicionalno, oveštalo. To je apsurndo, jer ja sam ubeđen da je vera jedina opoziciona snaga na ovom svetu i jedina alternativna delatnost. Dolazak Hrista i jeste jedino novo što se dogodilo pod Suncem nebeskim, sve ostalo je ponavljanje već viđenog.
- Rat na tlu bivše Jugoslavije i stradanja kojima su ljudi bilo izloženi doveo je i do nacionalnog buđenja u svima nama, ali i upitanosti - u čemu je smisao svega toga? - kaže Nenad Ilić. - Gledaš te ljude kako pate i odjednom ti se sve u životu relativizira. Razmišljao sam i da odem na ratište, da uradim bilo šta, samo da izađem iz sopstvene sebičnosti jednog beogradskog momka koji uživa u „čarima" metropole, ide na koncerte, utakmice, ima neke svoje strasti i poroke. A tamo, stotinak kilometara dalje, neki mučenici na traktorima napuštaju svoje domove, beže, ginu... I mi to gledamo, ali živimo kao pre. Postidela me je ta bezdušnost, taj građanski egoizam, koji može biti kultivisan, umiven, otmen, ali je to ipak - sebičluk. I, kao odgovor na sva moja pitanja, nedoumice, lutanja, nemire, bespomoćnost - shvatio sam da je vera najvrednija i jedina stabilna i sigurna istina. To se ne dešava na racionalnom nivou, niti je posledica jednog ključnog momenta, to je bio niz događaja koji su me okrenuli veri, Crkvi, Bogu...
U svojoj 34. godini Nenad je upisao Bogoslovski fakultet, a zajedno sa njim i Vesna, koja se neposredno pre toga krstila i na krštenju dobila ime Anastasija. Iako je za sobom već imao deset godina rada u pozorištu, gde se već izdvojio kao autor koji donosi nešto novo, drugačije i sveže na beogradsku kulturnu scenu, avangardni reditelj i saradnik Književne reči sa par disidentskih „ispada" u biografiji, postao je đakon.
Srušio sam svoju tvrđavu
- To nije nimalo lak, ni jednostavan proces. Potreban je ozbiljan napor - a imao sam tada već i ozbiljne godine - da se čovek promeni. - priča đakon Nenad Ilić. - Kao i većina drugih ljudi, već sam uveliko izgradio oko sebe svoju tvrđavu, sa vrlo jakim odbranbenim sistemima. Da bih se promenio, morao sam sada da otvorim sva vrata na toj tvrđavi, ili čak da je srušim do temelja, a celog života sam je gradio. To je pomalo rizično, javlja se strah. Teško je odreći se tog svog komoditeta, vezanosti za neke materijalne stvari i uživanja koja su vam tokom vremena postala važnija od svega drugoga. To je jedna vrlo napeta, ali i važna priča, a što je čovek stariji utoliko je napetija... Mnoge stvari za koje mislimo da su naše autentične osobine, zapravo su samo ostaci „trenja" spoljnog sveta sa našim bićem. To su naslage kojih sam se morao osloboditi da bih spoznao sebe. Zato je taj proces tako bolan. Bez Božije pomoći - nemoguć. Čovek mora, najpre, da odbaci sebe da bi na kraju - dobio sebe.
Momak s beogradskog asfalta
Njegova porodica i prijatelji nisu bili nimalo blagonakloni. Zapravo, bili su ubeđeni da je to njegov poraz, pad, odustajanje i povlačenje. Utoliko pre što do tada, praktično, i nije imao dodira s Crkvom. Odrastao na Hadži-Popov­cu, u blizini beogradskog Novog groblja, kao sin jedinac, u tipičnoj građanskoj lekarskoj po­rodici, Nenad, koji je rođen 1957. godine, živeo je vrlo modernim životom urbanog mom­ka s beogradskog asfalta, koji sluša džez i bluz, mnogo čita, voli alternativnu scenu, krei­ra umetničku energiju osamdesetih. U njego­voj porodici se poštovala tradicija i slavila sla­va, ali nije bilo vernika, doduše ni komunista. Otuda su mama i tada bili šokirani Nenado­vom odlukom da ode u sveštenike.
- Ni ja nikada nisam bio komunista, pa zato, valjda, danas nisam ni antikomunista - smeška se naš sagovornik i dodaje da kod nas to tako ide, a zatim se priseća reakcije svojih roditelja. - Mislim da se oni ni dan-danas nisu sasvim pomirili sa tim. U stvari, jedva su prihvatili moje umetničke ambicije i FDU, a tek teologija! Za njih je to, u tom trenutku, bila jedna stepenica niže. Kao lekari, očekivali su da i ja izaberem neku „egzaktnu" nauku.
Među malobrojnim koji su ga podržali, a možda i jedina, bila je njegova tadašnja devojka, današnja supruga Anastasija. I ona je krenula istim putem, krstila se, upisala Teološki fakultet, a sada je već položila i master na istom fakultetu.
- Ko zna da li bismo nas dvoje ostali zajedno da oboje nismo doživeli slični životni obrt. Mi živimo već više od dve decenije zaista vrlo skladno i imamo čvrstu porodičnu priču, a ne umem da kažem šta je uzrok, a šta posledica. Da li bih i bez njene ljubavi i podrške imao snage da se upustim i istrajem u svemu ovome? Da li bi naša ljubav na isti način trajala da nismo oboje doživeli tu kvalitativnu promenu i okrenuli se veri? Sve je to oblast ljubavi, a sva ljubav dolazi od Boga, bratska, roditeljska, drugarska, pa i ljubav između muškarca i žene. Ova potonja je posebna, jer ima nešto mistično, i daje nam čarobnu mogućnost da se usavršimo zajedno, da lakše stignemo do oboženja, kao supružnici, kao porodica. To ponekad traži trpljenje, ali koga čovek da trpi ako ne svog bračnog partnera koji mu je i najbliži. To traži i određenu snagu, a ne da se odmah odustane čim naiđe „gusto".
Na svake dve godine - dete
Par se venčao 1992, a četiri godine kasnije preselili su se u Vranje gde je đakon Nenad uređivao časopis „Iskon", prvi veliki časopis tog tipa koji je bio ilustrovan, pa su ljudi pre 15 godina kad je počeo da izlazi, zbog toga bili veoma iznenađeni. Imali su Ilići već dvoje dece, najstarijeg sina Pavla, koji uskoro puni 20 godina i kćerku Jelisavetu, danas učenicu trećeg razreda gimnazije. Uživali su miru i sporom ritmu života u malom gradu, ali su, posle dve godine, zbog posla ipak morali da se vrate u Beograd. U međuvremenu im se rodio još jedan sin Bogdan, učenik prvog razreda srednje muzičke škole, a dve godine kasnije i četvrto dete - najmlađa Natalija, koja ide u sedmi osnovne.
- Pavle studira softverski inženjering, a troje mlađe dece imaju još vremena da izaberu svoju profesiju. Kada su bili mlađi, išli su, naravno, uvek sa nama u crkvu. Sada im prepuštamo da sami odluče kada žele da idu, njihove jedine „obavezne aktivnosti" jesu pričešća na prazničnim liturgijama, kao sada za Božić. Ne verujem u prisilu, već u slobodu izbora. Kod nas u kući se poštuje post, ali nikoga ne kontrolišemo da li krijući negde jede čokoladu i slično. Međutim, deca su sada na neki način ponosna što uspevaju da istraju u postu, shvataju da je to nešto što za njih može biti samo plus. Onaj ko redovno posti jača svoj duh. To je trening u kojem se čovek odriče nečega da bi na kraju dobio satisfakciju i nagradu. To je trpnja koja donosi spasenje, ne kaže se uzalud - trpljen-spašen.
Četvoro dece Ilića imaju tu (ne)sreću da su im roditelji uglavnom kod kuće. Njih dvoje, zapravo, najčešće zajednički pripremaju knjige, dosad su objavili već 18 naslova, tako da se veći deo njihovog posla odvija uglavnom u njihovom domu, za kompjuterima.
Uvek puna kuća
- Mislim da naši klinci ponekad požele da „matorci" odu iz kuće, da nam vide leđa - smeje se đakon Nenad. - Ali, ni Anastasija, ni ja nismo poklonici nekog intenzivnog društvenog života, ne volimo premijere, svečanosti i slično, a druge socijalne kontakte smo malo redukovali, kako bismo imali vremena za ukućane. Sada kada su deca već poodrasla, njihovo društvo nam je najzabavnije. Trudimo se da sačuvamo bar dva zajednička obeda nedeljno, moja poslednja „odstupnica" pred večitom žurbom i obavezama jeste nedeljni ručak i zajednička molitva pre obroka. Nije to neka idila, sad kao „mi se skupimo pa se gledamo i smeškamo". Ne, bude tu i rasprava, i dobacivanja, prozivke, kao i svugde. Ali, tu smo svi zajedno i to nam je jako važno.
Osim što piše knjige, đakon Nenad Ilić je angažovan poslednjih godina i kao reditelj brojnih crkvenih projekata, kao što je bio dokumentarni film o Vladiki Nikolaju, a trenutno snima seriju „Konstantinovo nasleđe". Rukovodi medijskim timom pri Episkopiji, a učestvuje i u pripremi programa za radio „Slovo ljubve". Uređuje i nekoliko sajtova koji se bave temom vere i pravoslavlja. Tako se, na neki način, ponovo vratio rediteljskom poslu i spojio dve svoje ljubavi, ljubav prema Bogu i umetnički angažman. Njegova supruga Anastasija, međutim, odustala je od glume, ali uživa u radu na knjigama - nedavno su objavili publikaciju „Srpski kod" koja se bavi srpskim kulturnim identitetom i obuhvata sve, od manastira i ikona, do ćevapa i trubača. Jedno vreme Anastasija se ozbiljno bavila i crkvenim pojanjem.
Link do suštine
- Radujemo se predstojećem Božiću i porodičnom okupljanju i ritualima koji tada slede. Živimo u zgradi koju je svojevremeno zidao moj deda, i koja je nacionalizovana, ali su naslednici ipak uspeli da sačuvaju neke stanove, tako da smo sada familijarno svi na okupu. U stanu do nas su moji roditelji, u istom ulazu moj brat od strica sa ženom i troje dece, moja sestra od strica i njena porodica... Na Božić, posle jutarnje liturgije, čitava familija, nas petnaestak, sedamo zajedno za prazničnu trpezu, i to je zbilja uvek veselo. Baka se pobrine i za česnicu...
Veliki napor koji je uložio kad je završavao svetovnu karijeru i okrenuo se duhovnoj, kada je iz jedne poznate, lagodne sredine krenuo u početničku zonu nesigurnosti - danas se višestruko isplatio našem sagovorniku. Ne samo kroz sopstveni mir i zadovoljstvo, već i kroz brojnu, zadovoljnu i privrženu porodicu, danas sve ređu među nama.
- Danas je teško čak i govoriti o ljubavi a da to ne dobije neki sentimentalni prizvuk, kao i neke druge, prave a jednostavne vrednosti, toplina, bliskost, poverenje. Zbog toga spajanje s verom čoveku pomaže da pronađe ponovo sebe, da „pogodi" taj link do svoje suštine, da otvori zaista ozbiljne dimenzije svog postojanja. Upravo zato što je tako stara, Crkva nudi sve te odgovore, smo tu postoji ta mreža putokaza, oruđe koje vam pomaže da prosuđujete ispravno u različitim situacijama. To nije nikakav nerealni idealizam.