Beogradska filharmonija, nema sumnje, iz godine u godinu beleži sve veće uspehe i, što bi se reklo, porast kvaliteta. Pomenimo tek nekoliko važnih momenata u ovoj godini: projekat „Pika Točka Tačka" (saradnja sa slovenačkom i zagrebačkom filharmonijom), maestralni koncerti za jevrejsku, potom i kinesku Novu godinu, izvanredan nastup letos na Stradunu u Dubrovniku u okviru festivala „Julijan Rahlin i prijatelji" pod dirigentskom palicom Zubina Mehte, nedavna izuzetno uspešna turneja u više gradova Italije... i da ne nabrajamo.

Čovek koji je za sve to izuzetno zaslužan a mogli bismo reći i „glavni krivac" je, svakako, Ivan Tasovac, pijanista i direktor Beogradske filharmonije, „optužen" između ostalog i da je napravio velelepan most između klasične muzike i brojne, takozvane, najšire publike. Poznati su njegovi nesvakidašnji, duhoviti a snažni slogani, razne aktivnosti koje su i svojevrstan master klas iz oblasti marketinga u službi kvaliteta, a suprotno onom koji je sam sebi cilj. Ali, ono što je manje u fokusu pažnje su kockice zanimljivog i bogatog mozaika životnog puta Ivana Tasovca - od razbarušenog detinjstva u krugu dvojke, preko studija u Moskvi... do današnjih dana.

Od prvog susreta s muzikom, pa na dalje, šta je obeležilo životnu priču koja se zove „Ivan Tasovac i klavir"?

- Klavir sam počeo da sviram sa šest godina mada, ruku na srce, i pre toga sam provodio dosta vremena ispod klavira koji mi je izgledao kao savršeno mesto za igru. Krajem šesdesetih godina prošlog veka deca iz dobrih kuća su se prepoznavala jer su gotovo obavezno išla u francusko zabavište i u neku muzičku školu, tako da ni mene nije mimoišla ta pošast. Bilo je to drugo vreme u odnosu na ovo sadašnje. Sada devojčice pre punoletstva za rođendan dobijaju silikone, dečaci džipove, a najdarovitiji i najzaslužniji među njima i heklere. Roditelji me nisu preterano terali da sviram, ali mi se čini da se negde podrazumevalo da mi život bude vezan uz umetnost i da je za mene bolje da ga obeleži klavir, nego gluma. Iz današnje perspektive nisam baš siguran da su roditelji u poziciji da isto žele svojoj deci. Ali to je već neka druga priča... Voleo sam da čitam stripove, jurcam za loptom, i dižem roditeljima pritisak spuštajući se niz Dorćol na skejtbordu.

Krajem sedamdesetih bio je u Beogradu čuveni ruski profesor klavira Timakin koji je, kada me je čuo, predložio mojim roditeljima da nastavim školovanje na Moskovskom konzervatorijumu „Petar Iljič Čajkovski". U tom trenutku privlačila me ideja da počnem da živim sam, bez ičije kontrole, i to još u inostranstvu. Sve mi je izgledao kao produžena ekskurzija. Ali, kad sam se na aerodromu pozdravio sa svojima, zaplakao sam jer sam prvi put u životu ostao potpuno sam. Tu sam shvatio da život nije šampita bez obzira na ekskurziju koju, povremeno mi se čini, i dan-danas živim.

Kako je izgledao internatski život? Koga ste tamo sretali, sa kim ste sve drugovali?

- Na hodnicima Konzervatorijuma „Čajkovski" sretao sam ljude koje sam pre toga viđao samo u udžbenicima i na omotima ploča. Internat ni iz daleka nije ličio na „Hogvorts" Harija Potera ali imali smo vrhunske profesore koji su nas učili da je sviranje samo jedan veoma važan deo naših života, a nikako život sam. Toga se i danas držim! Verovatno, na moju veliku sreću i možda na žalost moje muzičke karijere. U mojoj klasi, koju je vodio profesor Sergej Dorenjski, bili su Kolja Luganski, Denis Macuev, Olga Pušečnikova, kasnije zbog karijere Kern, Andrjuša Pisarev, Pavel Nersesjan... To je bila jedna od najuspešnijih klasa, čak i za tamošnje standarde.

Na međunarodnim muzičkim konkursima dobijali smo sve nagrade, a na svojim časovima privlačili televizijske ekipe iz celog sveta koje su dolazile da snime ta čuda od talenata. Eto, na jednom od najkonzervativnijih univerziteta imali smo sreću da budemo u klasi čoveka koji nam je pomogao da shvatimo da je čitav život, zapravo, scena i da, samo ukoliko imamo dovoljno obrazovanja možemo da steknemo privilegiju da i Dostojevskog čitamo kao pisca kriminalnih romana...

Postoji podatak da ste svirali na mnogim mestima, pa čak i u fabrici?

- Svirao sam na najrazličitijim mestima. Sredinom 80-ih, dok sam još studirao, vodili su nas laureate međunarodnih konkursa, na koncerte širom Sovjetskog Saveza. Tada sam svirao i u fabrici. Jedan deo fabrike, koji se zvao „krasni ugalok", bio je predviđen za kulturno-umetničke događaje. Koncert je počinjao u sedam sati ujutro, na prelasku između treće u prvu smenu. E sad, možete li da zamisliti ko je u to doba bio raspoloženiji za koncert, kako su se osećali izvođači ili pospani maljčiki. Možemo se, naravno, podsmevati tom vremenu, ali tamo je koncertni klavir na kome smo svirali bio bolji od dobrog dela onih na kojima sam kasnije svirao u Srbiji.

Kakva su vaša sećanja na detinjstvo, na mamu Mariju koja je bila profesor klavira i oca Predraga, čuvenog glumca?

- Majka je redovno čitala dr Bendžamina Spoka, koji je bio u to vreme modni hit u vaspitavanju dece. A moje vaspitanje, ukratko, bilo je čudna mešavina američke psihologije i balkanske ćuške. Jednom kad mi je bilo 13 godina nisam došao kući čitave noći. A ujutru su me svi silno grlili i ljubili. Inače, kad bih zakasnio 15 minuta nastajao bi pravi haos. I, nije mi bilo jasno zašto kad malo zakasniš bude tolika frka a kad ne dođeš čitavu noć svi te ljube.

Na Kališu sam prohodao, a kasnije vozio bicikl, a još kasnije skejtbord. Detinjstvo sam proveo na dve adrese, u Jovanovoj ulici na Dorćolu i Kičevskoj na Vračaru, gde su živeli majčini roditelji. Tu, u Jovanovoj, u jednoj sobi, bili smo tata, mama, baka, brat, ja i klavir. Bila je tu i velika zajednička terasa, doduše uvek puna veša koji se sušio ali, po meni, to je bilo bogom stvorena mesto za loptu. Kao mali maštao sam o tome da postanem đubretar, pa sam se posle preorijentisao na fudbal prema kome sam imao potpuno renesansni odnos - igrao sam gde me stave. Ipak, već tada je muzika postala neizostavan deo mog života ali, ruku na srce, nije kod mene izazivala toliku radost i uzbuđenje kao, recimo, pecanje koje sam naučio kako se radi na letovanju. Porodica je svake godine leta provodila na ostrvu Lopud kod Dubrovnika, pecali smo na prst lopticama hleba sa specijalnim dodatkom „zdenka" sira. I dan-danas mi ta letovanja izazivaju najlepše uspomene na detinjstvo.

Zimski praznici! Kako ih se sećate upravo iz vremena svog detinjstva?

- Uvek sa velikom radošću... Badnje večeri su se dočekivale kod bake i dede, a Božić u roditeljskom stanu što je, naravno, podrazumevalo i dobijanje duplih poklona! Bio sam učen da je Božić Bata prava faca i onaj koji donosi poklone, dok je Deda Mraz neka vrsta komunisticke izmišljotine.

Moj pokojni deda Miroslav Nešić je posle rata delio stan sa porodicom čuvenog kompozitora Zorana Hristića i kao bivši francuski đak imao neverovatan dar da, i pored više nego skromnih materijalnih mogućnosti, pravi za sebi drage ljude božanstvene svetkovine, pre svega Badnje večeri i slave. Tu sam se sav srećan, i ušuškan u pažnju, igrao u ćošku i slušao razgovore starijih. U mojim sećanjima nije ostalo zabeleženo da je slaviti slavu ili Badnje veče bio čin neke velike građanske hrabrosti ili svesti. Čini mi se da kao što su se tada, bez mnogo udubljivanja svi izjašnjavali kao ateisti, tako su i preko noći, kada je to bivalo profitabilnije, svi postali pravoslavci. Verovali ili ne, 29. novembar je ušao u moj život tek posle punoletstva i to tek kad sam zaglavio na nekom svinjokolju. Zapravo, mene su svinjokolji izveli iz mraka ideološke isključivosti.

Vaš dosadašnji životni put je i vrlo zanimljiv, neobičan i uspešan... Jeste li imali ili imate neki moto?

- Činjenica je da se ne mogu požaliti na dosadu. Ali, što se tiče mojih životnih principa, čim se budem osetio dovoljno uspešnim i ostvarenim, promeniću ime u Govinda, nabaviću narandžastu tuniku i krenuti po regionu da propovedam mir u svetu i izbalansiranu ishranu. Ali, u napetom iščekivanju da mi se otvori treće oko, da ne bi svi gubili vreme, mislim da je bitno da čovek bude iskren, pre svega, prema samom sebi i da za početak svako preuzme odgovornost za svoju sopstvenu sudbinu. Znate, kada god uperite prst u nekoga i kažete da on za nešto snosi odgovornost, ne zaboravite da tri prsta pokazuju na vas.

Isto tako, izgovorene reči u mnogome oblikuju našu realnost. Kada bi napravili eksperiment i ukinuli sve televizije i sve novine na samo mesec dana mislim da bi i naša percepcija svakodnevice bila daleko realnija. I jos nešto! Ne plašite se da budete optimistični. U mom slucaju, već mnogo puta sam priznao - optimizam nije crta karaktera već je pre dijagnoza. A ako već morate da imate dijagnozu, izaberite onu za koju vam neće prepisivati bensedine.