Strah od neuspeha i uznemirenost mogu pratiti školovanje jednog deteta. Pomozite mu da zadrži hrabrost i povrati poverenje

"Kad pomislim na početak školske godine, poželim da zaplačem. Muka mi je i teško dišem. Znam da zvuči smešno, ali mnogo se plašim!" Devetogodišnji Luka je veoma uznemiren, a sve to polazi od škole. Nekad se čak govori i o fobiji. To se obično dešava deci koja polaze u "veliku školu", ali i na prelazu u peti razred ili u srednju školu. Glavobolja, povraćanje, nesanica, "čvorovi" u stomaku, lupanje srca - samo su neki od vidljivih i čestih simptoma. Ponekad se maloj deci dešava i da se upiške u krevet.
Naime, glavni element ovakvog stanja je strah. Strah od straha. I to se ne ograničava samo na školu. Luka se brzo obeshrabri kad treba da uči novu lekciju, veoma je osteljiv na opaske svojih drugara, ne voli ekipne sportove, često govori da neće uspeti nešto da uradi.

Roditelji treba da razgovaraju sa detetom o tome šta nije u redu
Da biste pomogli detetu, beskorisno je da se pravite pametni: "Ma, nije to ništa strašno. Imaš dobru učiteljicu, možda ćeš dobiti nove drugare!" Luka sve to zna, zna i da je njegov strah pomalo apsurdan: njega u školi niko ne muči, a njegovi rezultati nisu ni tako loši. Zapravo se radi o zabrinutom dečaku koji nema dovoljno samopouzdanja.
Ponekad su roditelji ti koji stvaraju nervozu i projektuju svoju nesigurnost na dete koje to preživljava na najgori način. U tom slučaju, roditelji moraju da rade na sebi: da se povere nekom trećem kako bi poštedeli dete i smanjili nervozu u kući. Ukoliko dete ima ovakav problem, prvi korak je da ga navedete da priča o sebi. Činjenica da nije srećno, brine vas i potpuno je prirodno da mu to kažete i da znate šta ono o tome misli. Važno je da o tome priča, jer višemesečni strah polako vodi u depresiju. Psiholozi objašnjavaju da roditelji ne mogu da utiču na školski program, nastavnike, okruženje. Ali mogu da otkriju misli svog deteta. Ti "glasići", unutrašnji monolozi koje svako ima u toku dana, često su negativni, naročito kod uznemirenih osoba: "Ne mogu da podnesem da loše govore o meni", "ako ne uspem, šta će svi pomisliti?" Ovi glasovi preplavljuju duh i ruše samopouzdanje.
Roditelji se (suviše često) brinu zbog dečijih neuspeha. A ipak, život čine pokušaji i pogreške, jer je jedini način da nešto uspete - da neprestano pokušavate. Kada dete kroz padanje uči da hoda, nikome ne pada na pamet da se zbog toga brine. Učenje u školi se odvija u manje milostivom okruženju. Školski sistem je zasnovan na ocenjivanju i procenjivanju deteta.
Upravo u takvom sistemu, neka deca gube svoje urođeno samopouzdanje. Ako roditelji dozvole da dete ne ide u školu svaki put kad se oseća loše, trenutni rezultat je, naravno, olakšanje, uznemirenost i strah nestaju, ali po mišljenju specijalista, to je loša reakcija. Izbegavanje tako postaje deo svakodnevnog života deteta. Ono počinje da izbegava sve neprijatne situacije, one u kojima postoji opasnost od problema ili kazne. Posledice su veoma ozbiljne, jer dete koje je na taj način bilo zaštićeno, neće naučiti da upozna samog sebe. A upravo istinski i što potpuniji kontakt sa samim sobom je baza dobrog psihičkog zdravlja. I roditeljima će biti teško da znaju šta sve dete može ukoliko je tako "zatvoreno".
Potrebno je mnogo strpljenja, a ponekad i pomoći specijaliste, ako ovaj strah potraje više nedelja. Dete treba da nauči da se opusti u svakoj stresnoj situaciji. Pored toga, tu su i dva stava koja dete treba da stekne da bi naučilo da se samorazvija i koji će mu pomoći u životu: nezavisnost i preuzimanje rizika.

Najvažnije je da dete može samo da se popravi, a ne da bude najbolje u svemu
Nezavisnost ide zajedno sa prihvatanjem samog sebe, a bez prevelike osetljivosti na sud drugih. Naravno, komplimenti drugara, roditelja, nastavnika (i kasnije partnera, kolega, poslodavaca...) uvek su dobrodošli, ali nezavisno biće zna da to nije suština. Dete treba da napusti šemu: "Dobio sam lošu ocenu iako sam mnogo učio, nastavnik misli da ništa ne znam, roditelji će me grditi, svi moji drugovi su bolji od mene." Važno je da dete bude sposobno da se neprestano popravlja. Čak iako ne dostigne ono što je zacrtalo.
Perfekcionizam je karakterna crta, veoma česta kod zabrinutih i uznemirenih osoba. Takva deca su uverena da moraju da budu savršena, da imaju odlične ocene, da uvek uspeju, da budu prihvaćena. Ovako visoki zahtevi - koji ponekad potiču i od samih roditelja - imaju katastrofalne posledice. Ona se toliko plaše da neće biti na visini zadatka da gube ne samo sredstva već i vreme! Vreme koje im je potrebno za prevazilaženje straha pre nego što uopšte počnu da rade.
Dete koje prihvati da preuzme rizik, smanjiće opsesiju za perfekcionizmom i shvatiće da je pravljenje grešaka normalno. Ovo treba primeniti i na domaće zadatke koje dete treba da radi iako smatra da nije dobro ovladalo dotičnom nastavnom jedinicom.