April u "Vivi" • Faktori rizika

Do sada je spominjanje insulina uglavnom bilo povezano samo sa lečenjem pacijenata obolelih od šećerne bolesti, međutim novija istraživanja pokazuju da bi ovaj hormon pankreasa mogao imati i širu primenu

"Život postavlja ciljeve nauci; nauka osvetljuje put života"
Nikolaj Mihajlovski

Studija, objavljena u žurnalu američkog društva nefrologa krajem januara ove godine, pokazuje da intenzivna insulinska terapija koja održava nivo glukoze u krvi u fiziološkim granicama, smanjuje rizik od razvoja akutnog oštećenja bubrega kod kritično bolesnih pacijenata. Ovo istraživanje je bazirano na brojnim, prethodno sprovedenim istraživanjima i obuhvatilo je ukupno 2.700 pacijenata. Došlo se do zaključka da ova vrsta terapije smanjuje rizik od smrti kod pacijenata koji su životno ugroženi. Tokom istraživanja jedna grupa pacijenata je dobijala intenzivnu insulinsku terapiju, uz redovnu dozu insulina koja se kontinuirano davala da održi normalan nivo glukoze u krvi. Dok je druga grupa primala uobičajenu insulinsku terapiju, gde se toleriše nivo šećera i malo iznad predviđenih granica. Dr Šetz, vodeći istraživač tima sa Univerziteta u Leuvenu (Belgija), je ponovo analizirao dobijene podatke, fokusirajući se sada na stepen akutnog oštećenja bubrega u ove dve grupe pacijenata.
Akutno oštećenje bubrega je česta i ozbiljna komplikacija kod pacijenata primljenih na odeljenje intenzivne nege. Javlja se kod 5-30 % ovih pacijenata, a procenat smrtnostosti iznosi čak 40. Podaci dalje pokazuju da se ovaj vid oštećenja razvija kod 4,5 % pacijenata koji su primali intenzivnu insulinsku terapiju, u poređenju sa 7,6 % onih koji su dobijali konvencionalnu dozu insulina. Najmanja verovatnoća za razvoj bubrežnog oštećenja je kada se nivo serumske glukoze kreće u okviru preporučenih, fizioloških granica. Pokazalo se da je intenzivna insulinska terapija bila mnogo efikasnija kod pacijenata primljenih na odeljenje intenzivne nege neposredno nakon izvršene operacije, u poređenju sa onima koji nisu bili podvrgnuti hirurškoj intervenciji. Razlika se može objasniti činjenicom da je intenzivna insulinska terapija preventivna metoda koja ima za cilj da spreči eventualna oštećenja bubrega, a ne može da popravi stanje ukoliko je ono već nastalo - objašnjava dr Šetz, i dodaje da su pacijenti koji leže na odeljenju intenzivne nege po pravilu teško bolesni, i možda su već i došli sa nekim razvijenim bubrežnim problemom.
Tokom mnogo godina lekari su razmatrali visok nivo glukoze u krvi kod životno ugroženih pacijenata, smatrajući da je "stres dijabetes" poželjna rekacija organizma na traumu, koja bi trebalo da obezbedi adekvatno snabdevanje organizma dodatnom energijom tokom ozbiljnih bolesti. Novo istraživanje je nastalo iz studije koju je vodio dr Grit Van den Berg (takođe koautorka ovog rada), a koja je izučavala hormonalne promene u organizmu do kojih dovode ozbiljne bolseti. Naredna ispitivanja su pokazala da striktna kontrola serumske glukoze intenzivnom insulinskom terapijom u svakom slučaju smanjuje rizik smrtnosti, kako kod operisanih pacijenata, tako i kod onih na intenzivnoj medicinskoj nezi.
- Ovo otkriće je posebno važno s obzirom na činjenicu da intenzivna insulinska terapija predstavlja, praktično, prvi medicinski tretman za koji se jasno pokazalo da štiti bubrege životno ugroženih pacijenata - dodaje dr Šetz.
Nakon ovakvih zaključaka, tim sa belgijskog Univerziteta se slaže da je potrebno sprovesti dalja istraživanja kako bi se utvrdio tačan mehanizam dejstva, i dao odgovor na pitanje: da li ovaj vid terapije direktno prevenira bubrežna oštećenja ili se to dešava putem nekih indirektnih efekata? Ali, bez obzira na način kako do toga dolazi, dokle god je akutno bubrežno oštećenje udruženo sa povećanim morbiditetom (procentom oboljevanja) i mortalitetom (procentom smrtnosti), cilj treba da bude usmeren na prevenciju njegovog razvoja.