Diskriminacija gora od bolesti
Sa HIV-om danas može da se živi. Epidemiolozi tvrde čak i vrlo kvalitetno, a terapija je u našoj zemlji besplatna i dostupna. Sve ostalo, međutim, nije dostupno za HIV pozitivne pacijente - počev od mesta u đačkoj klupi, preko zaposlenja, druženja, zabave, putovanja... Visok stepen netolerancije okoline i vrlo izvesna izolacija, navodi ih da svoju bolest kriju ili se poveravaju samo najbližima. Mnogi se povlače u sebe, osećaju stid i strah, tonu u usamljenost i beznađe. A da ne bi morali da prođu kroz ovu golgotu, ljudi izbegavaju da se testiraju, pa se virus tako nesmetano širi. I tu se, na žalost, začarani krug sačinjen od našeg neznanja, predrasuda, strahova, netolerancije, neodgovornosti i neinformisanosti zatvara. Prema zvaničnoj evidenciji u Srbiji trenutno ima 2.200 HIV pozitivnih osoba, većinom muškaraca. Pitanje je koliki je njihov stvarni broj.
|
Upravo u toj situaciji nalazi se većina HIV pozitivnih osoba, koje su višestruko žigosane od strane društva: smatra se da su sami krivi što su inficirani, jer nisu dovoljno "pazili", da su svakako pripadnici rizičnih grupa (homoseksualci, narkomani, prostitutke ili vrlo promiskuitetni) - a sve te grupe su same po sebi etiketirane - i da su potencijalno opasni po svoju okolinu, te da treba izbegavati svaki kontakt sa njima, pa čak i razgovor, rukovanje, boravak u istoj prostoriji.
Opasne zablude iz prošlosti
Mnoge predrasude, vezane za AIDS datiraju još od pre gotovo tri decenije, kada se bolest prvi put i pojavila. U nedostatku pravih saznanja najpre se nagađalo da je to pošast koja napada samo gej populaciju. Zatim je "lista" proširena na poznate "4-H kategorije": homoseksualce, Haićane, hemofiličare i heroinske zavisnike. Naravno, pokazalo se da su ove grupe bile samo prve na udaru novog i dotad nepoznatog virusa (otkriven 1983.) - ali da ni ostatak populacije nije imun. Biti HIV pozitivan još uvek ne znači i bolovati od AIDS-a, to je tek kasniji stadijum, a od trenutka infekcije do pojave prvih simptoma bolesti u proseku protekne 12 godina. Do sada je od AIDS-a preminulo 25 miliona ljudi u svetu, u Srbiji 980. U 2007. godini beleži se 2,7 miliona novozaraženih širom planete, što znači da se svakoga dana 6-8 hiljada ljudi inficira HIV-om. Polovina su mlade osobe, od 15 do 24 godine starosti.
Zbog čega tako veliki broj, ako se danas tačno zna kako se virus prenosi i kako je moguće zaštiti se od infekcije?
Odgovor je, tvrde stručnjaci, upravo u nama samima, u našem strahu, panici, predrasudama, uverenju da ćemo se od bolesti zaštiti ako je ignorišemo. Bežeći od informacija, bežimo i od sopstvene odgovornosti.
Informacija je lek
Nedavno je (17. maja) obeležen Dan sećanja na preminule od AIDS-a, a tokom aprila i maja trajala je kampanja Ministarstva zdravlja "I plus i minus", sa ciljem da se smanji visok stepen diskriminacije i izolacije kojoj su izložene HIV pozitivne osobe, kao i da se javnost informiše o načinima prenošenja infekcije, odnosno o merama zaštite.
A tri osnovne mere zaštite, kada govorimo o virusu HIV-a koji se najčešće i prenosi seksualnim putem je - upotreba kondoma, kondoma i opet kondoma. Rečeno već stotinu puta, ali i dalje nedovoljno primenjeno u praksi. Kondom je praktično stoprocentna zaštita, ukoliko ne pukne. A pući će, najčešće zato što nije dobro namešten. Pitanje je, naravno, gde mlada osoba može da nauči da koristi kondom, ali, to nas već vraća na problem sekusalnog obrazovanja u školama (kojeg nema), adekvatnih savetovališta (kojih takođe nema ili bar ne u dovoljnom broju) i opšte seksualne kulture, što nije tema ovog teksta. Najveći rizik od zaraze nosi analni seks (bez obzira da li između muškarca i žene ili dva muškarca) i zbog toga postoje posebni, deblji "ultra-save" kondomi za ovu vrstu odnosa. Sledeći na listi potencijalno rizičnih je vaginalni seks, pa oralni, za koji takođe postoje posebni kondomi, odnosno zaštitne maramice.
Upoznati neprijatelja
HIV virus vrlo kratko, manje od minuta, opstaje u spoljnoj sredini, uništava se na temperaturi od 55oC, kao i u baznoj i kiseloj sredini. Njegovi smrtni neprijatelji su alkohol i dezinfekciona sredstva sa hlorom. Ako se tim sredstvom dezinfikuju instrumenti poseta zubaru ili ginekologu ne može biti rizična. Ali, kako očekivati da to znaju laici, kad ne znaju ni mnogi medicinari. Jedna zubna lekarka je, na primer odbila da primi HIV pozitivnog pacijenta, dala mu je novac iz sopstvenog džepa i poslala ga u obližnju privatnu ordinaciju. Žena se, jednostavno, uplašila i odreagovala kao što bi i većina drugih, neobaveštenih ljudi učinila. Kao što su deca, odnosno njihovi roditelji odbili da u odeljenje prime HIV pozitivnog mališana. Kao što su u jednoj anketi, nedavno sprovedenoj u Srbiji, 65 odsto ispitanih rekli da ne bi primili u kuću HIV pozitivnu osobu, trećina bi prekinula prijateljstvo sa njom, a petina - ne zna šta bi uradila.
Doduše, od stomatologa se očekuje da zna ono što ostali ne moraju da znaju, mada bi trebalo - a to je da se HIV ne može dobiti boravkom u istoj prostoriji, druženjem, rukovanjem, zagrljajem, prijateljskim poljupcem. Kao ni korišćenjem istog peškira, posteljine, pribora za jelo, udisanjem istog vazduha...
Virus je kod obolele osobe prisutan u krvi, a da bi se preneo na drugu osobu, takođe mora da prodre u njen krvotok. HIV-a ima i u suzama, znoju, pljuvački, majčinom mleku i drugim izlučevinama, ali ne dovoljno da bi se na taj način prenosio sa osobe na osobu. Ako je trudnica zaražena virusom HIV-a mogućnost da ga prenese na bebu je 30 odsto. Ukoliko majka počne da prima HAART - visokopotentnu antivirusnu terapiju od trećeg meseca trudnoće, šanse da zarazi bebu svode se na - 3 odsto.
