Uzjašiti konja i otisnuti se u prirodu, ostavljajući iza sebe sivilo, buku i stres grada: to je dobitna formula za punjenje baterija žarkog leta 2009! Sve je više konjičkih klubova, jahačkih centara, seoskih domaćinstava koji nude izlete po šumama, gorama i robinsonskim plažama. Ide se grupno, najčešće s vodičem, i s njima dele zadovoljstva netaknute prirode, neotkrivenih čuda i bliskog dodira sa životinjom o kojoj treba brinuti i koju treba voleti onako kako to rade deca.
Kako ga pridobiti
Konj je miroljubiva životinja sa nepredvidljivim reakcijama. Važno je zadobiti njegovo poverenje već pri prvom susretu u manježu. Blago mu dodirnite njušku, vodite računa da se ne ritne i ne uplaši, izbegavajte nagle pokrete i povišeni ton koji ga uvek unervoze. Zovite ga po imenu, nežno mu tepajte i milujte ga da uspostavite prijateljski odnos. Ako ste dovoljno iskusni, možete ga osedlati i pripremiti za šetnju. Kad se konačno nađete u sedlu, gledajte da što pre uhvatite korak. Uzde služe da konja vodite, a ne da izbegnete pad. I na kraju, ne zaboravite da svog prijatelja nagradite šargarepom, kriškom jabuke ili kockom šećera.
Najčešće povrede
Jahač, posebno kad galopira po teškom terenu ili preskače prepreke, može da padne i povredi se. Najčešći rizik je prelom ključne kosti koji i zovu "jahačka fraktura". Česta su i oštećenja kičmene moždine: prilikom pada kičmeni pršljenovi naprsnu i nagnječe osetljivu moždinu. Moguće su i povrede lobanje ako jahač padne na glavu. Retko se događa, ali za svaki slučaj treba nositi specijalnu jahačku kapu.
|
Niko nije rođen u sedlu što znači da za početak mora da se savlada azbuka jahanja. Naš je savet da uzmete instruktora koji će vas za najkraće vreme najbolje upoznati s osnovnom tehnikom i neophodnom opremom. Jeste trošak, ali jahanje nije skuplji sport od tenisa ili skijanja, a zaljubljenici uglas tvrde: "Isplati se!". Posle obuke u manježu i sticanja sigurnosti, široko vam polje!
"Jahanje je sjajan trening za butine i zadnjicu kojima najviše koristi ritmičko pomeranje gore-dole", objašnjava instruktor Henri Sena. "Ovaj sport poklanja i elegantno držanje, pa nije čudo što ga u 70 odsto slučajeva upražnjavaju žene. Mišići stomaka i leđa imaju mnogo posla kako bi amortizovali pokrete životinje i omogućili jahaču pravilan položaj tela i zavidnu figuru". Sena kaže da se potroše tri kalorije na svaki kilogram telesne težine, što znači da osoba od 60 kg za jedan sat jahanja sagori oko 180 kalorija.
Jahači od 4 do 74!
Na talasu nove popularnosti konja, Amerikanci su izmislili čak i veštačkog! Istraživači s univerziteta Bejlor u Teksasu napravili su mehaničkog lipicanera koji omogućava hipoterapiju u zatvorenom prostoru onima koji se plaše konja. Stručnjaci, međutim, tvrde da je upravo odnos prema životinji, mogućnost da se o njoj staramo a ne samo da je jašimo, najveća blagodet za onog ko je rešio da upražnjava konjički sport.
Lepa strana jahanja je i činjenica da ne postoji idealni uzrast za početak. "Deca već u četvrtoj godini mogu da se približe ovom sportu i uzjašu ponija", kaže doktorka Stefanija Čerino, psihijatar i specijalista za konjičku rehabilitaciju. "Ništa, međutim, ne sprečava čoveka da se prvi put popne na konja i u pedesetoj ili šezdesetoj. Jasno je da u tim godinama neće postati šampion, ali ne treba biti ni vrhunski majstor da bi se uživalo u lepoti jahanja".
Važno je naglasiti da je svakom potreban savet sportskog lekara pre nego što uzjaši konja. Kontraindikacija su slučajevi teške skolioze: "poskakivanje" u sedlu, od kojeg najviše trpe leđa, može uzrokovati "nagnječenje" pršljenova i - eto nevolje. Ovaj sport nije prikladan ni za žene koje pate od osteoporoze, bolesti u kojoj kosti postaju krte i lako se lome ne samo prilikom pada već i naglih trzaja. Klackanje u sedlu se ne preporučuje ni u slučaju teških kardiovaskularnih tegoba.
Trening za srce
Ukoliko nema takvih kontraindikacija, jahanje srcu izuzetno prija. "U brzom galopu broj srčanih otkucaja raste", kaže doktorka Čerino. "Srce tada brže pumpa kako bi obezbedilo kiseonik i hranljive sastojke i onim delovima tela koji, izloženi naporu, imaju veće prohteve. Redovno upražnjavanje ovog sporta odličan je trening. Ne zaboravimo da je srce mišić: potreban mu je fitnes da bi radilo kako treba!".
Jahanje smanjuje frekvencu srčanih otkucaja, obara arterijski pritisak i poboljšava kapacitet pluća. Upošljava različite grupe mišića, posebno trbušnih, leđnih i lumbalno-sakralnih. Na konju se ti mišići stežu od napora da jahač ostane u sedlu i da se sačuva ritam kasa. Na taj način moguće je ispraviti deformacije kičmenog stuba i ramena kao što su laki oblici skolioze (bočno krivljenje kičme), kifoza (zakrivljenost kičme unazad) i spuštena ramena.
Konjički sport je prevencija i za osteoporozu. Rekli smo da nije dozvoljen kad bolest uzme maha, ali kad nema tegoba i želimo da ih sprečimo, truckanje tela u sedlu fiksira kalcijum i vitamin D u kostima.
Brojne su prednosti i na psihoemotivnom planu. Jahanje traži prilagođavanje oscilacijama konja - naše telo mora da prati svaki njegov pokret. To se vremenom pozitivno odražava na organe za ravnotežu, smeštene u unutrašnjosti uha, i omogućava da postanemo svesniji svog tela. Neprekidni senzorni nadražaji, nezaobilazni u dodiru s prirodom, poboljšavaju akustičnu, taktilnu i mirisnu percepciju.
Nije teško pretpostaviti da jahanje ima i psihološki značaj. Stimuliše pažnju, koncentraciju, brzinu refleksa i smisao za orijentaciju. Ovaj sport se pokazao korisnim i za osobe podložne stresu i anksioznom stanju. Dodir s telom konja, svest o inteligenciji i snazi te životinje, pomažu da bolje upoznamo i sebe. Ne treba se, dakle, čuditi što konjički sport munjevito osvaja teren i postaje glavni adut ne samo seoskog, planinskog i salaškog turizma (duge šetnje na "rentiranom" konju - koje li lepote!) već i efikasan metod lečenja.
Živa "sprava"!
Njegovo pozitivno dejstvo na psihu i telo u poslednje vreme intenzivno koriste instruktori jahanja, terapeuti i obučeni volonteri u programima konjičke rehabilitacije: jedan od najuspešnijih sprovodi se u Pančevu. Hipoterapija se preporučuje onima koji imaju fizičku ili psihičku bolest, ali i osobama s posebnim potrebama. Reč je o danas priznatom obliku fizikalne terapije gde se za postizanje ciljeva koriste trodimenzionalni pokreti konja. Poznato je da jahanje uliva samopouzdanje i objedinjuje sve blagotvorne stimulanse prirode ili manježa: buku, mirise, svetlost, dodire. Nije teško zamisliti koliko je ova disciplina korisna za decu i odrasle sa fizičkim ili psihičkim hendikepom.
Fizioterapija se sprovodi pod kontrolom lekara, psihologa i psihoterapeuta specijalizovanih za hipoterapiju. Na putu oporavka, konj je živo "sredstvo" koje služi terapeutu da stvori optimalne psihomotorne, emotivne i kognitivne uslove za rešavanje problema invaliditeta. Umesto da koristi sprave u zatvorenim specijalizovanim centrima, terapija se oslanja na živo biće koje prima (i uzvraća) emocije onog ko mu sedi na leđima.
"Studije koje se bave neurofiziologijom konja pokazuju kako se iz ponašanja životinje može zaključiti šta želi da prenese jahaču", kaže doktorka Čerino. "Zanimljivo je da su konji neobjašnjivo mirni kad je u sedlu osoba s posebnim potrebama, kao da razumeju važnost posla koji treba da obave".
