Težnja za moći i nadmoći

Težnja za moći ispoljava se ne samo u agresivnosti, već i u nadmetanju, aroganciji, u potrebi za samopotvrđivanjem, za uzdizanjem nad drugima, za slavom, kao i u borbi za dominacijom i vođstvom. Sve to predstavlja nastojanje pojedinca da stekne osećanje snage, vlasti i nadmoći nad drugim ljudima

Neki ljudi imaju društvenu moć, a mnogi, mada je žele i sanjaju o njoj - nemaju je. U svakom slučaju, čini se, da je težnja za moći usađena u ljudskoj prirodi kao opšta karakteristika. U čoveku postoji snažna težnja za nadmetanjem i za vladanjem, za ličnom moći nad drugim ljudima. O volji za moći pisali su mnogi filozofi, poput Fridriha Ničea, ali i sociolozi, kao što je Maks Veber, te psiholozi, među kojima ponajviše Alfred Adler.

Nametanje svoje volje
Težnja za moći predstavlja nastojanje pojedinca da stekne osećanje snage, vlasti i nadmoći nad drugim ljudima. Po Adleru - čije prezime na nemačkom znači „orao" - težnja za nadmoći je glavni, najdublji i najsnažniji čovekov motiv. Nagon za moći se na prikriven način manifestuje u izboru profesije lekara, sudije, policajca, vojnika, profesora, gde je prisutna sklonost ka dominaciji.
Težnja za moći ispoljava se ne samo u agresivnosti, sadizmu, već i u nadmenosti, aroganciji, težnji za takmičenjem i pobeđivanjem, u potrebi za samopotvrđivanjem, za uzdizanjem nad drugima, za slavom, kao i u težnji za dominacijom i vođstvom. Žudnja za nadmoći je u ekstremnom vidu strasna želja za omnipotencijom, za položajam poput svemoćnog Boga. Težnja za moći, po Adleru, nastaje iz osećanja manje vrednosti. Da nema bolnog osećanja nemoći i inferiornosti, ne bi bilo težnje za nadmoći.
Ali ako želimo da razumemo čovekovu težnju za moći, onda moramo pre svega da pokušamo da odredimo značenje višesmislene reči „moć". Šta je to što spaja „moć" jednog despota, zavodnice, pape, policajca i slavnog pisca? Moć se najčešće određuje kao sposobnost uticanja, kontrole i nametanja svoje volje. Ona se najvidljivije manifestuje u mogućnosti da se drugi prisile da čine nešto protiv svoje volje, tj. da rade ono što inače ne bi radili.

Redosled kljucanja
Grupa je diferencirana u pogledu moći, tj. nisu svi članovi podjednako moćni, uticajni. Čak i tamo gde su u vezi samo dva čoveka (prijatelja, poslovna partnera, bračni par, itd.), uvek jedan želi da nametne svoju volju, da bude glavni i da vlada. I u nešto većoj grupi, neki su članovi nadređeni, moćni, a ostali su podređeni, nemoćni. Ova relativno stabilna raspodela moći, naziva se strukturom moći. U svakoj maloj grupi postoji hijerarhijski ustrojen, relativno stalan redosled dominacije pojedinih članova. Ova hijerarhija dominacije naziva se redosledom kljucanja.
Izraz „redosled kljucanja" nastao je tako što je pojava hijerarhijske raspodele moći prvobitno otkrivena kod kokošaka. Naime, kod kokošaka se tačno zna da u grupi od njih, recimo, pet, kokoška A, koje je na vrhu piramide moći, kljuca kokošku B i sve ispod, kokoška B ne može samo da kljuca onu A, ali može C i sve ostale ispod, dok samo kokoška E, poslednja po rangu - ne sme nikoga. Redosled kljucanja se može opaziti i kod drugih životinjskih grupa (majmuni, vukovi), ali i kod ljudi (porodica, vršnjačka grupa itd.). Mada je poredak dominacije relativno stalan u jednoj grupi, on se vremenom (npr. usled starosti ili bolesti članova) može promeniti.

Različiti tipovi moći
Jedna od najpoznatijih i najćešće upražnjavanih vrsta moći je moć prisile putem kažnjavanja i nagrađivanja. Moć kažnjavanja i nagrađivanja koriste kako pojedinci, tako i društvene grupe i instutucije (država, policija, itd.). Oni koji imaju tu moć nagrađuju poželjno ponašanje, a kažnjavaju nepoželjeno i tako kontrolišu ponašanje ljudi. Tom moći raspolažu diktatori, vojskovođe, direktori, itd. Takvu, gotovo neograničenu moć je imao Aleksandar Veliki, Neron, Staljin, Sadam.
Neke omiljene ličnosti imaju tzv. referentnu moć. Te uzorne osobe - roditelji, učitelji, slavni pisci, sportisti ili glumci imaju moć zato što im se ljudi dive i sa njima se poistovećuju. Osobe koje se iz ljubavi i divljenja identifikuju sa svojim uzorima, ponašaju se kao uzori, bez prisile. Takvu moć, recimo, ima slavni teniser Novak Đoković koga publika poštuje i obožava.
Ekspertska moć zasniva se na posebnim znanjim i veštinama koje ima samo stručnjak (majstor, naučnik, umetnik). Ovu vrstu moći imaju genijalni umetnici i naučnici poput Leonarda da Vinčija, Tesle ili Ajnštajna.
Harizmatska moć natprirodna, bogomdana moć (npr. vidovitost, isceliteljska moć), koja je u prirodi same osobe. Takvu moć imaju rođeni proroci, veliki mudraci ili izuzetne verske i političke vođe. Harizmatske vođe su npr. Hristos, Muhamed, Gandi, Napoleon, Lenjin ...
Legitimna moć nije vezana za konkretnu ličnost, već za propisanu ulogu. Ona se temelji na postojećim propisima i zakonima. Predsednik države ili stranke ima određenu moć, samo dok mu traje mandat određen zakonom. Moć premijera imao je dok je obavljao tu funkciju npr. Koštunica.
Ova težnja za moći ne mora nužno biti nešto štetno i opasno. Naime, mnoga velika naučna, umetnička i kulturna dostignuća nastala su zahvaljujući težnji za slavom i osećanjem moći.
Težnju za moći podstiče društvo koje zahteva bezobzirnu konkurenciju i uspeh po svaku cenu. Nju, takođe, razvija autoritarni stil porodičnog vaspitanja. U porodicama u kojima se insistira na obožavanju moći i bespogovornoj poslušnosti dece, u kojima dominira kruto vaspitanje, koje podrazumeva strogo fizičko kažnjavanje, ismevanje i ponižavanje dece, razvija se snažna težnja za moći.