Strah od letovanja

Mnogi dočekuju letovanje sa uzbuđenjem i radošću. Međutim, neki to čine sa narastajućom nelagodnošću, strahom i neraspoloženjem, jer kao veoma precizan barometar, letovanje pokazuje njihovu usamljenost, osećanje odbačenosti i stanje „nikome nisi potreban"

Nekoliko poslednjih godina postepeno, ali oko prvog maja, počinje da me hvata blaga nelagodnost, neka vrsta unutrašnje uznemirenosti, koje se pojačava približavanjem leta", u jednom dahu pričala mi je pacijentkinja. - Prvo sam verovala da je to posledica zimskog nedostatka vitamina, potom mi je jedan psihijatar, inače poznanik, rekao da se radi o sezonskoj depresiji. Najzad, kako sam u firmi imala dosta problema, mislila sam da je to posledica stresa, dok ove godine nisam definitivno došla do zaključka da je to strah od nadolazećeg letovanja i usamljenosti.
Ja sam pomoćnik direktora firme i radim sama u sobi, ali su vrata za susednu prostoriju obično otvorena i često sam primorana da slušam šta tri mlađe službenice pričaju. Kada se povede priča o letovanju, odlasku dece na more, kupaćim kostimima, ja nesvesno ustajem i zatvaram vrata. Morala sam, najzad, sebi da priznam da se plašim stanja „biti sam", osećanja da ću, opet, provesti godišnji odmor sa nekom prijateljicom ili sa neudatom tetkom... Ovo poslednje me posebno uzbuđuje i baca u tiho očajanje, jer ne želim da doživim tetkinu sudbinu - dobro držeće, otmene gospođe, sa brojnim tragovima nekadašnje lepote („prilično oštećen spomenik" kako je Cvajg u svojoj biografiji „Balzak" opisao jednu od njegovih ljubavnica, vojvotkinja D´Arbantes, dodadoh ja u sebi, za vreme njene priče)... Ona svoje dane, inače, provodi sama sa nekoliko mačaka, u velikom stanu, u koji ja izbegavam da dođem, jer se uvek nelagodno osećam... Kao da mi neki unutrašnji glas govori: „Ovako ćeš i ti da završiš!" Često se setim filma „Veliko očekivanje" o ženi, koja čeka povratak dragog i polako stari, u tami sobe, gde se ne dižu zavese, a polako na stvari i na nju pada paučina...

Dominantna majka
Ostatak priče kao da sam naslućivao, jer je bio banalan i često ponavljan od brojnih pacijentkinja. Poticala je iz solidne građanske porodice, kojom je čvrstom rukom upravljao otac advokat. A on je, ipak , prema rečima pacijentkinje „sa teškom mukom izlazio na kraj sa mojom majkom, koja je stalno težila dominaciji...
- Ja sam bila u svemu uzorno dete i devojka, sem u mojim prvim ljubavnim vezama, koje se sve od reda nisu dopadale mojoj majci... Najzad, došla je prava ljubav koja je trajala tri godine. On je bio iz provincije, studirao je filozofiju, bio je obrazovan i šarmantan, ali na neki gorštački način. Bila sam zaljubljena u njega. Postepeno, moja majka je počela da se protivi vezi pa mu je stalno nalazila neke mane: te ne ume da se ponaša, oblači se kao hipik, nema otmene manire za stolom, kada bi ponekad prisustvovao porodičnoj večeri... Kasnije je počela da ispoljava otvorenu netrpeljivost koju sam ja pokušavala da suzbijem, ali bez većeg uspeha... Moj mladić i ja mislili smo da se odselimo, ali nismo imali novca... ja tada nisam još radila, a on nije završio studije... I tako se postepeno on sve više udaljavao od mene, prebacivao mi je da sam nesamostalna i predlagao, što je mene užasavalo, da odemo i živimo u provinciji, kod njegovih, u velikoj porodičnoj kući. Kada je to čula, moja majka je napravila scenu: „Zar da živiš kod tih pastira, kao snaja, koja je tamo prava robinja, samo služi starije..." - siktala je. - Najzad, on je otišao na raspust, i - nije se više vratio! Prekinuo je svaku komunikaciju sa mnom, bio je uvređen i mene je okrivljavao za nedostatak hrabrosti... A to je, nažalost, bilo tačno... Ni kasnije nisam imala smelosti da se oduprem majci. I tako, prolazne veze, bez većih emocija, dovele su me do 34 godine i straha od letovanja a taj strah je, u stvari, strah od usamljenosti i konačnog stanja „biti sam i nikom potreban", završila je priču, koju sam inače čuo desetinama puta i to u gotovo istoj varijanti.

Tužna je nedelja
Ova pesma, vrlo popularna u predvečerje Drugog svetskog rata u čitavoj Evropi, doživela je bizarnu sudbinu: mađarska vlada je zabranila, jer se broj samoubistava u toj zemlji naglo povećao. Vlada je kao okidač za tragičnu odluku budućeg samoubice označila reči pesme, jer govori o usamljenosti i očajanju - koje je najjače nedeljom - za izgubljenim partnerom...
Dve decenije pre toga, još jedan Mađar, Šandor Ferenci, psihoanalitičar, pripadnik prvog Frojdovog kruga, napisao je kraći rad o „neurozi nedelje", odnosno o osećanju uznemirenosti, neraspoloženja, bezvoljnosti i suvišnosti, koja se javlja tokom vikenda, da bi gotovo svi simptomi nestali početkom nedelje, zapravo prvog i drugog radnog dana. Nešto slično se dešava i sa depresijom i anksioznošću (strepnje) koje se pojavljuju na nekoliko nedelja pre sezone godišnjih odmora, da bi se stanje relativno smirilo početkom jeseni.

Ko je krivac?
Prvo se verovalo da se radi o nekoj vrsti sezonske depresije, koja ima veze sa lučenjem jednog hormona epifize (melatonina) a to lučenje je u korelaciji sa sunčanim danima. Međutim, greška je odmah uočena: depresija pred godišnji odmor se javlja pre i za vreme odmora, a takozvana sezonska depresija baš nastaje tokom leta. Zatim su optuženi drugi uzroci za ovo narastanje neraspoloženja i napetosti, koje dostiže svoj maksimum početkom godišnjeg odmora. To su bila osećanja usamljenosti, napuštenosti, bezvrednosti i gubitka samopoštovanja, prouzrokovana činjenicom da se „svi" spremaju na odmor i raduju se - druženju, ljubavnim avanturama, provodu i neobaveznom ponašanju.
- A ja? Leto kao da je pojačavalo moju tugu - svuda oko mene je bujao život, sve je bilo u živim bojama i u potpunosti odudaralo od mog unutrašnjeg sivila! - pričala je pacijentkinja. - A šta ću ja da kažem okolini i rodbini kada se vratim sa odmora: da sam bila sa drugaricom, kao pretprošle godine i da sam više vremena provela sa njenom bebom, dok su ona i muž ludovali po budvanskim kafićima. Ili da sam ponovo bila sa tetkom i da smo se neprestano mackale kremama na užarenoj plaži Platamona, gledajući kako se mladi Grci udvaraju strankinjama? Tada sam se osećala praznom, neispunjenom, i često mi je, umesto vedrih misli, padalo na pamet da će ovakva biti cela moja budućnost! Da ću, na kraju krajeva, ostati sama, tragajući za uzročnikom moje usamljenosti... To je moja majka i njeno mešanje u moj intimni život. I ravnodušnost oca, koji me nije podržao. A u dubini duše znala sam da su oni samo delimični krivci: pravi krivac sam bila ja sama, moja nesamostalnost, strah od nepoznatog, neodlučnost.
Naizgled, postojalo je jednostavno rešenje: naći srodnu osobu, koja je fizički privlači, i upustiti se, bez razmišljanja o lošim posledicama te odluke (a koje su joj bile uvek kočnica) - letnjim avanturama. To bi, na prvi pogled, sve rešilo.
Međutim, to rešenje je bilo slično Frojdovoj opaski da je savet seksualno nezadovoljnoj ženi, da nađe ljubavnika, isto što i nuđenje jelovnika gladnoj osobi. Ona to, uostalom, kao i naša pacijentkinja, i sama zna. Ono što je njoj potrebno to je promena celokupne životne filozofije, stila ponašanja, životnih ciljeva i vrednosti. Ohrabriti je da još sve nije izgubljeno (tek joj je 34 godine!), da postoje brojne mogućnosti (jedna francuska poslovica kaže da je ovaj svet pogrešno uspostavljen: mlade žene traže mlade muškarce, a mladi muškarci mlade žene - i nikako da se nađu), da je život pun iznenađenja - prijatnih i često neprijatnih - da ih ne treba unapred izbegavati i kloniti se rizika nepoznatog, poput novog poznanstva - bez brzog planiranja budućnosti. Treba živeti za sadašnjost (brojne psihoterapijske škole govore „ovde i sada"), kloniti se tamnih senki prošlosti i - ako se već misli o budućnosti - gledati je kroz optimističku vizuru.