Koreni me brane - Ljubivoje Ršumović
Zaraženi bezbrigom ušima mašu!
Poznavanje lekovitih trava i njihove moći, naš poznati pesnik, naučio je od majke Milese i dede Stevana koji je dva puta izvukao unuka s ruba smrti, i to kada je Ljubivoje Ršumović imao četiri i devet godina i kada su ga već svi drugi „otpisali". Obe priče su neverovatne i dramatične...
PIŠESanja Lazarević
Mnoge generacije dece odrasle su na njegovoj poeziji, uz radio ili TVemisije koje je vodio ili za koje je pisao scenarija. Poznat je kao veliki borac za zaštitu dečijih pra­va, bio je, do penzije, i direktor pozorišta „Boško Bu­ha", aktivan u karate sportu Srbije. Javnost ga zna i kao strasnog ljubitelja prirode, zaljubljenika u svoj zavičajni Zlatibor i rodni Ljubiš, ali, manje je poznato da Ljubivoje Ršumović vlada još jednom veštinom - travarstvom.
Odakle potiče ta vaša ljubav i umeće da sebi i dru­gima pomažete lečeći se darovima iz prirode?
- Rođen sam u selu, daleko od doktora, još dalje od apoteke. Moja prababa Anika je bratu i meni kuvala čaj od vrbove kore kad dobijemo temperaturu. A kad raz­ranjavimo kolena privijala je bokvicu i debelu koku. Čim zakašljemo, eto je sa čajem od omana, ili hajdučke tra­ve, ili kantariona. Kad majku zaboli stomak ona joj sku­va čaj od ženetrge. Dugo sam verovao da je moja prababa nekad pojela srce zmije koja živi ispod leske, i da joj je zato svaka travka govorila od čega je lek, jer sam to pročitao u „Narodnim novinama" koje je primao deda Stevan.
Vaš deda je bio vrsni travar i on vam je dva puta u detinjstvu spasao zivot...
- U četvrtoj godini sam dobio teško zapaljenje pluća, i praktično bio na samrti. Zapalili mi sveću, majka sašila ukopno odelce... A deda Stevan je čuvao jednu injekciju i čekao neki određeni trenutak, kad da mi je „udari" u butni mišić. Kad sam već pomodreo i prestao da dišem, deda me tom injekcijom povratio, a posle čajevima, krečnom vodom i oblogama natopljenim kozjim lojem, zalečio.
Drugi put je situacija bila još dramatičnija...?
- Imao sam tada devet godina i staklom isekao venu na nozi. Mnogo sam iskrvario, pa me je majka našla onesvešćenog, podvezala nogu maramom, stavila na konja i odvela dedi u Gostilje. Kad je video u kom sam stanju, deda je uradio neverovatnu stvar: u moju venu na ruci stavio je jednu iglu, majci drugu, povezao ih gumenim crevom, i tako me, direktnom transfuzijom, povratio. Mogao je oboje da nas ubije, jer nije znao koje smo krvne grupe. Pitao sam ga kasnije, kad sam odrastao, kako je imao snage da u trenutku donese takvu odluku. Ispričao mi je da se, kao u transu, setio kako su lekari na Ceru i Kolubari morali u trenu da donose takve odluke, koje su davale bar kakvu nadu, jer svako odugovlačenje vodi u ono neminovno...
Zlatibor je svetsko čudo
Zlatibor je od davnina poznat kao prirodno lečilište. Zlatiborska visoravan leži na zemljištu sas­tavljenom od magnezita, serpentina i krečnjaka. Predominacija magenzijuma nad kalcijumom, koja postoji u tlu, postoji i u vodi za piće. Zbog toga vode Zlatibora, kao i namirnice biljnog porekla odgojene na ovoj zemlji, utiču umirujuće na nervni sistem. A poznato je da prisustvo magne­zijuma unapređuje rast celog tela, posebno ekstremiteta, jer višak ovog elementa omogućava povećanu sintezu proteina... Što se vazduha tiče, on je pun lakih elektro-negativnih jona, koji imaju pozitivan efekat na funkcije organa za disanje i hematopoetskog sistema, koji stvara krv! Zlatibor, takođe, spada u zonu najniže radijacije u Srbiji. On je svetsko čudo: recimo, hrast svuda u svetu raste u predelima do 600 metara nadmorske visine, a na Zlatiboru hrast raste na 1100 metara! - s ponosom priča Ljubivoje Ršumović.
Da li ste se oduvek bavili travarstvom ili je to došlo tek s godinama?
- Dok su mi bili živi prababa Anika, deda Stevan, majčin otac, i majka Milesa, nisam ja morao time da se bavim. Deda je, inače, bio bolničar u Prvom svetskom ratu, pa je doneo u selo i ste­toskop, špriceve, hirurški pribor, i Pelagićevu knji­gu i Medicinsku enciklopediju za narod, u dva toma... Lečio je i najteže bolesti, tuber­ku­lo­zu, žuticu, ali i gangrenu, uganuća, prelome. I on je sve znao o travama, a izmislio je i efikasan lek za tu­ber­ku­lozu pluća - krečnu vodu, koju je sam spravljao. Majka je od njega učila, a ja od oboje ponešto.
Koju biljku ili čaj vi smatrate svojim najvećim „prijateljem"?
- Od lekovitih biljki najviše cenim gavez. Veoma je efikasan melem od korena gaveza skuvanog u jazavičijoj ma­s­ti, za prelome, bolove od uboja, hemoroide, reumatske bolove, pa čak i za starčke bore.
Imate li neki recept za naše čitaoce?
- Čaj od kore divlje kruške vrlo efikasno smanjuje šećer u krvi, i to kod onih koji još nisu prešli na insulin. Oljušti se kora od divlje kruške, isecka, pola šake stavi na litar vode, kuva se dok ne proključa, pa još nekoliko minuta. Onda se skine, poklopi i ostavi onako s korom da se ohladi. Pije se izjutra, u podne i uveče, pre jela, po dva decilitra. I prati se šećer, da se ne pretera u obrnutom smeru!
Na koji način vi održavate svoje fizičko i mentalno zdravlje?
- Radom.Nema efikasnijeg leka, pogotovo za mentalne probleme. Imam kuću u Baćevcu, trideset kilometara od Beograda, i imanje od šest hiljada kvadrata. Voćnjak i vinograd. Pa kad se zamorim pred računarom, ja obiđem okućnicu, sa kosom, motikom, makazama, sekirom ili testerom u rukama... Uvek ima nešto što treba obraditi, doraditi, raskrčiti, pokositi... Kad se tako odmorim, opet se vratim kompjuteru, na novo umaranje.
Srećno ste oženjeni i sa suprugom Natašom podigli ste trojicu danas već odraslih sinova. Koliko su porodična sreća i ljubav važni za čovekovo zdravlje?
- Ljubav i zdravlje? Pa to je kao šaka i prsti, nerazdvojno. Nataša i ja imamo i tri unuka, jednu devojku, Marinu, i dva momka, Aleksu i Vida. Aleksa je napunio sedamnaest godina, Vid tek šest meseci.
Koliko je bezbrižno detinjstvo, o kojem često govorite, važno za čovekov budući zdrav odnos prema životu i problemima?
- Bezbriga je, uopšte, lekovita. A kad se čovek u detinjstvu zarazi bezbrigom i porodičnom srećom, onda on os­taje kompletan celog života. I tada, problemi nisu muke, već izazovi! Korene, koji me hrane i brane, poneo sam sa Zlatibora, i ne odvajam se od njih ni kada pišem, ni kada ušima mašem!