Priča o sebi: Nada Obrić
Borila sam se kao lavica
Dva puta je operisala kancer i samo oni koji dele isto iskustvo mogu da zamisle dubinu ponora koji se odjednom otvori i tananost i krhkost slamke za koju se žena hvata da u taj ambis ne upadne
PIŠELidija Obradović
Primadona naše estradne scene, Nada Obrić, jedna je od onih že­na koje mogu poslužiti kao uzor uspešnog sklapanja mozaika lič­nog i profesionalnog života. Porodica je za nju uvek bila centar sve­ta, bez obzira na profesiju koju je odabrala i karijeru u kojoj su se ni­zali zvezdani trenuci. Otuda, valjda, i moć da pomiri naizgled nepo­mirljivo: profesionalne ambicije i potrebu da, kada se ugase svetla reflektora, ima jedan sasvim običan život majke i supruge. Svoj po­sao i slavu uvek je ostavljala ispred kućnog praga i svojim najvećim uspehom doživljava svoju decu – danas odrasle, samostalne, ob­ra­zovane i odgovorne ljude. Imala je i moć da povuče dugačku, ne­pro­zirnu zavesu između scene na kojoj traje i sopstvene intime. De­cenijama je čuvala to svoje blago daleko od očiju javnosti i publike, sve do trenutka kada je bila uverena da pouke njene intimne drame mogu preduprediti nečije tuđe, ili biti motiv da se bori i poslednjim atomom snage za svaki novi dan života.
U priči o sebi, Nada Obrić sopstveni život i sebe samu vidi razde­lje­ne dubokom međom. S jedne strane je vreme zdravlja, sa druge vre­me bolesti.Granica koja stoji između toga opomena je, ali i spo­na sa istinskim vrednostima koje valja negovati i sa greškama koje ne treba ponavljati. Zdravlja radi. I života radi.
– Dva puta sam operisala kancer – 1999. i 2003. godine. Samo oni koji dele isto iskustvo mogu da pojme dubinu ponora koji se od jednom otvori pred vama i tananost i krhkost slamke za koju se čovek hvata da u taj ponor ne padne – počinje priču naša sagovornica.
Prebirajući po inventaru svog života, tražeći u njemu klicu i tlo iz kojeg je proklijala podmukla bolest, govori ponajpre o svom emotivnom životu:
– Volela sam i bila voljena, ali nisam spoznala kako izgleda sreća i spokoj istinske, bezrezervne, nesebične ljubavi za čitav život. A takva ljubav mi je bila potrebna. Ja sam, kao i svaka druga jaka i ambiciozna žena koja je odabrala svoj put i karijeru, platila cenu svoje samostalnosti. Nisam uspela da održim nijedan od svojih brakova, iako sam provela neke godine svog života sa zaista divnim muškarcima – kaže Nada Obrić.
Tu se, po njenom dubokom uverenju, začela klica bolesti – u intimnoj potrebi, borbi za sreću, za sanjanu ljubav voljenog čoveka.
– Kada vam emotivni život nije u redu, to proizvodi čitav niz drugih problema – psihičkih, fizičkih, zdravstvenih, materijalnih, praktično svih mogućih. U svemu tome trošila sam se ne štedeći sebe. Trudila sam se najviše da deca ne trpe, da uprkos svemu od mene dobiju ono što im je potrebno i da ne budu upleteni u probleme koji su samo moji – priča naša sagovornica.
Dodaje da je kroz stresove koji nisu manjkali prolazila i borila se sasvim sama. Uverena je da je negde u organizmu to moralo da se odrazi na najdrastičniji način.
Ni danas ne zna kako se i zašto jednog septembarskog jutra obrela na Ginekološko-akušerskoj klinici. Nikakvih zdravstvenih smetnji nije imala, nikakav bol joj nije poslao znak da ode lekaru. Samo je poslušala svoju intuciju da treba da ode na pregled.
– Ispostavilo se da imam karcionom materice i da sam došla ne u pet do 12, nego u 12 i pet, kako se to kaže. Nisu lekari morali išta da kažu da bih shvatila šta me je snašlo. Karcionom je, valjda, najpodmuklija bolest na svetu. Ne boli, ne šalje upozoravajuće signale sve dok ne bude kasno. Srećom, nisam došla prekasno, ali jesam dovoljno kasno da je postojala neizvesnost ishoda operacije. Ne postoje reči kojima može da se opiše ili objasni to suočavanje sa bolešću. Meni su pre ove, kao i pre druge opracije, najteži bili oni dugi dani iščekivanja rezultata ispitivanja i postavljanja konačne dijagnoze. Neizvenost, strah, depresija s jedne, a optimizam, vera u izlečenje i sumnja da leka nema s druge strane – košmar je u kojem ste potpuno sami. Niko ne može da vam pomogne, ponajmanje su od pomoći sažaljenje okoline i njihove strepnje. To se samo taloži na već postojeći teret sa kojim ne znate šta da radite i gde da ga denete – opisuje te teške dane Nada Obrić.
Sa ove distance, naša sagovornica kaže da je u tim, ne samo u njenom životu najtežim trenucima, pre­su­d­no odagnati paniku, naoružati se optimizmom i ve­rom u izlečenje. Samo tako se može suočiti sa bolešću.
– Tek tada dolazi vreme prave, bezpoštedne borbe za sebe i svoju budućnost. Moj najveći saveznik bio je optimizam. Govorila sam sebi glasno, da bih čula svoj glas: meni ne može i ne sme ništa fatalno da se desi, ja ću ovo da prebrodim jer nisam završila sve ono što sam naumila u životu! Rano je da umrem, nisam zaslužila da umrem tako rano – priča ova hrabra žena.
Govori i o neizmernom poverenju u lekare koji su je lečili.
– Da li možete da zamislite onaj trenutak pred ope­raciju, kada ste već omamljeni anestezijom, a ne zna­te kada se probudite da li će to biti i buđenje iz koš­mara, kraj bolesti – opisuje Nada Obrić dramatična osećanja u operacinoj sali.
Prva operacija je bila uspešna, Nada se oporavila, vra­tila svakodnevnom životu, sa mnogo optimizma gle­dajući u budućnost. Ali negde duboko u njenom biću tinjala je strepnja da li je izlečena? Nizali su se meseci i godine, svaka nova, a zdrava, bila joj je znak da je bitku dobila. Tako do proleća 2003. godine. Ta­da je primetila sićušni mladež, neugledan i neupad­ljiv. Poučena ranijim iskustvom, a sa velikom nadom da to nije beleg od kojeg strepi, obrela se u bolnici, ovoga puta onoj na Bežanijskoj kosi.
– Opet je bio kancer. I opet je usledio isti košmar koji sam već preživela. Ali, došla sam na vreme, bila sam u rukama izuzetnih stručnjaka i ljudi. Bili su uz mene kada mi je bilo najteže, kada sam mislila da neću moći još jednom u sebi da pronađem snagu i veru u izlečenje. Pronašla sam je, valjda poslednjim atomima snage koju sam imala – nastavlja naša sagovornica.
Uspela je Nada Obrić i ovoga puta da dobije bitku života. U toj ponovljenoj, grčevitoj borbi za sebe, u njenom svetu u kojem su horizonti i dalje bili isti, promenilo se mnogo toga.
– Shvatila sam zbog koliko nevažnih, bezveznih stvari sam brinula i nervirala se, koliko to nije bilo vredno mene i svega što je istinski bilo vezano za moj život. Shvatila sam da nisam imala pravo da uništavam sopstveni život, jer on pripada meni, ali i mojoj deci, porodici i svima onima koje volim i koji vole mene.Trebalo je da se razbolim da bih istinski spoznala da je život jedan jedini, shvatila koliko je zasta vredan i koliko ima onih kojima sam potrebna.
To je i poruka i pouka ženama da brinu o svom zdravlju, čak i onda kada im se čini da je sve kako treba i potaman. Nada Obrić to čini, puna optimizma budeći se u svaki novi dan ispunjen ljubavlju bližnjih i lepotom života skrivenom u onim malim, a velikim sitnicama koje sreću znače.