U svemu dobra, u mnogo čemu najbolja i pr­va - profesorka dr Nadežda Basara, beograd­ski đak, odnedavno je direktorka interne me­dicine bolnice „Sankt Franciskus" u nemač­kom gradu Flensburgu.

Za samo 14 godina rada i stručnog napre­dovanja u Nemačkoj, u koju je otišla bez znanja jedne reči nemačkog jezika, uspela je da dobije zvanje docenta, pa profesora, da 5 godina bude na čelu transplantacionog cen­tra Univerzitetske klinike u Lajpcigu, da taj ce­n­tar „izbaci" na prvo mesto po rezultatima u lečenju leukemije i broju obavljenih transpla­n­tacija. Objavila je 108 naučnih radova, trans­pla­n­tirala više od 1.700 obolelih od raznih vidova leukemije. Lečila je desetine pacijenata iz Srbije. Izrodila su se iz toga mnoga prijateljstva i kumstva.

„Pokloni život" za Ginisa Pre dva meseca dr Basara je pokrenula besplatnu akciju pod nazivom „Pokloni život" u Nišu za tipizaciju matičnih ćelija za pomoć mladom pacijentu Tomislavu Cvetkoviću. Samo u jednom danu „obrađeno" je više od 4.000 potencijalnih davalaca. Emil Mors iz fondacije „SMS Stiftung", koja je sa bolnicom iz Flensburga finansirala ovu akciju, rekla je da su „Nišlije oborile Ginisov rekord po pokazanom dobročinstvu". Profesorka Basara postaje počasni profesor Niškog univerziteta.

Profesionalni put ka vrhu gradili ste od Beograda preko Montreala i Pariza, do Nemačke. Zašto ste odlučili da odete i da li ste "gazili po trnju" dolaskom na tuđi teren?

- Odluku da odem iz Beograda posle 15-godišnjeg rada u struci donela sam zajedno sa suprugom i to u momentu kada sam, u isto vreme, dobila poziv iz inostranstva od tri poznata stručnjaka, direktora uglednih bolnica u Parizu i Nemačkoj, da se pridružim njihovim timovima. Bili su to pozivi upućeni meni lično i isključivo na osnovu mog dotadašnjeg naučnog rada. Odlučila sam se za odlazak jer sam težila novim profesionalnim izazovima, pre svega u oblasti lečenja akutnih leukemija, koja me je sve više interesovala i zaokupljala. Građenje karijere u nemačkom „muškom" lekarskom društvu sigurno nije bilo lako, ali mi je zahvaljujući objavljenim naučnim radovima i ostvarenim rezultatima omogućeno da je ostvarim.

Jedina ste žena pravoslavne vere koja je stigla, i to po pozivu, do me­sta direktora u jednoj katoličkoj ma­l­teškoj bolnici. Zasmeta li kole­gama što im je pretpostavljeni že­na, pri tom još i poreklom s Balka­na?

- Možda. Ali, moje kolege, pre svega cene rad, stručnost i dostignuća i ka­da te osobine nose u sebi ne pokazuju da im smeta činjenica da sam žena, da sam strankinja. Osim toga, moderno rukovođenje pod­razumeva blagu hijerarhiju u kojoj su najbliži saradnici, načel­nici, važan deo tima.

Postižete u lečenju leukemija izuzetne rezultate zbog kojih se i pa­cijenti, ali i nemačke bolnice otimaju o Vas. U čemu je tajna uspeha terapije?

- Tajna uspeha lečenja akutnih leukemija leži u indivi­du­alnoj terapiji bolesnika, koja se zasniva na molekularnoj dijagnostici leukemija. Na taj način se omogućava uvid u biološke osobine bolesnih ćelija i primenjuje ciljana te­rapija kod pojedinih podtipova akutnih leukemija. Naj­bolji primer je primena inhibitora tirozin kinaze (npr. ima­ti­nib ili dasatinib) kod lečenja akutne limfoblastne leuke­mije koja nosi u sebi bcr/abl gen. Ovi lekovi u kombi­na­ciji sa transplantacijom matičnih ćelija doveli su do pre­kretnice u lečenju.

Kakva je budućnost terapije ovih teških oboljenja, kao i budućnost primene matičnih ćelija?

- Mislim da će se ciljana terapija i dalje razvijati, a da će transplantacija zadržati svoje mesto u lečenju visoko­rizičnih ili nedovoljno karakte­risanih akutnih leukemija.

Koliko je za uspeh lečenja bitna priprema matičnih ćelija?

- Priprema matičnih ćelija koštane srži i periferne krvi može po no­vim evropskim standardnima isključivo da se radi u specijalnim GMP uslovima, takozvanim „clean rooms". Za to je moj suprug Branislav ekspert na evropskom nivou.

Jedan ste od glavnih inspektora Evropskog udruženja transplantatora koštane srži za, takozvane, JACIE sertifikovanje transplantacionih centara u Evropi. Da li ćete biti delegirani za centre na Balkanu?

- Ovo akreditovanje podrazumeva kontrolu procesa kliničkog rada, skupljanja matičnih ćelija, njihovog procesiranja, a u komisiji su eksperti iz ove oblasti. Već sam kao član komisije akreditovala brojne centre, u Londonu, Hamburgu, Visbadenu, Cirihu i druge. Da li ću biti delegirana za centre na Balkanu, to ne znam ali, vrlo je verovatno.

Vaš naučni opus je više nego impresivan, citiranje vaših radova u svetu. će ove godine premašiti brojku od 4.000. Odakle crpite energiju?

- Energiju crpim iz gena, korena, optimizma, ljubavi prema radu, struci, ljudima, iz zadovoljnog života. Uz to, hematologija i onkologija se, u odnosu na druge grane interne medicine, smatraju teškim i poraznim. Jer i dalje određeni procenat bolesnika umire. Zbog toga izlečenje svakog pojedinačnog pacijenta smatram velikim ličnim uspehom i to mi uliva energiju za dalje slučajeve. I ispunjava me radošću.

Koliko i kakvu ulogu u svemu to­me ima porodica?

- Podrška porodice je nepro­cenji­va. Pre svega podrška mog supru­ga Branislava koji je svih ovih go­dina u Beogradu i Nemačkoj uvek za mene i moje probleme imao vremena. Uvek me je razumeo.

Zovu vas pacijenti iz Srbije, iz bal­kanskih zemalja. Da li uspevate svima da odgovorite i pomo­gne­te.

- Naravno. Lekarska profesija, ka­ko je ja shvatam, podrazumeva po­moć pacijentu pa makar i save­t­om. Nekada ne mogu da odgovo­r­im odmah, ali se trudim da to uvek učinim u roku od desetak dana.

Pomažete i našim mladim lekarima. Da li su i kolege i institucije u Srbiji zainteresovani za saradnju, da „ukradu" vaše znanje?

- Mladim lekarima koji su zainteresovani da rade u Nemačkoj suprug i ja pomažemo. Trenutno ovde postoji manjak doktora tako da je realna šansa da se lekari iz Srbije zaposle i odmah dobiju specijalizaciju iz interne medicine. Neki su već dobili posao. Od zvaničnih ustanova jedino je nedavno Medicinski fakultet u Nišu pokazao interesovanje da pošalje lekare na specijalizaciju kod mene. Sa ostalim ustanovama praktično saradnje nema, iako sam ja za to uvek zainteresovana. Sujeta mi nije bliska, ona nije opisana u Hipokratovoj zakletvi.

Koliko je penjanje lestvicama uspeha zahtevalo rada i odricanja?

- Mnogo.Možda isuviše, a potrebna je i sreća. Sve ima svoju cenu. Ali, isplatilo se.

Koja je vaša životna maksima?

- Odrasla sam u intelektualnoj porodici u kojoj sam naučila da je jedino što mi ne mogu uzeti ono što imam u glavi. Zato sam čitavog života radila na svom usavršavanju i sticanju znanja. Suprug i ja smo u tome vrlo slični. Tako smo i decu vaspitavali. I oni su uspešni, sin Vukašin je završio elektrotehniku, ćerka Miljana, pijanistkinja, osvaja nagrade na mnogim takmičenjima i studira pravo.

Simbolično ili sudbinski, ali već vaše ime uliva nadu pacijentima. Koliko su nada i optimizam važni za uspeh lečenja?

- Veoma su važni. Često se sećam razgovora sa ocem jednog mog pacijenta koji je, kada sam počinjala ozbiljan razgovor o tome da je i nepovoljan ishod bolesti kod njegovog sina moguć, gledao kroz mene, okretao glavu na stranu i govorio „sve će to biti u redu". Nije želeo da čuje da može da se desi da ne bude u redu. I zaista je tako i bilo zahvaljujući ne samo „ciljanoj" terapiji koju sam kod njega primenila, nego i optimizmu kojim su obojica zračili.