Za Tanju Petrović karate nije tek sport, već način života po pravilima koje su uspostavili samuraji. Šampionka japanske borilačke veštine i svoje intimne probleme rešava drugačije od većine - dovodi sebe u ekstremno opasne situacije. U najtežim trenucima najbolji prijatelj joj je snoubord - uzme ga pod ruku, uputi se put Brezovice, spušta niz vrleti, bukvalno se bori za život i kući se vrati - preporođena. Neustrašiva kakva jeste, samo dan pre porođaja skakala je u Dunav, a pre toga vozila je rolere, trenirala, planinarila... Da je život izazov kojem se treba bez ostatka prepustiti uči i svoju decu - Taru i Mateju, ali nije majka koja ih odgaja kao Spartance.

Ako u današnjem svetu ne nosimo mačeve i ne odapinjemo strele, možemo se boriti makar simbolično, rečima. Imam utisak da se, generalno gledano, ne borimo za ideal i verovanje, ne sledimo etički i moralni kodeks univerzalnih ljudskih vrednosti; nemamo svoj cilj i ne nalazimo se na tom putu…. Ako toga nema, onda nismo ni imali razloga da se rodimo. Tu smo sasvim slučajno, bez svrhe i misije - kaže naša sagovornica.

Još od detinjstva Tanju Petrović je krasio avanturistički duh. Sanjala je cirkuzante i ciganske čerge, imala želju za putovanjima i otkrivanjem novih svetova i potrebu za ličnim eksponiranjem. Jesu li snovi za novim izazovima još ono što je pokreće?

- Apsolutno! Moj posao je ostvarivanje i realizacija za sad još samo mojih ideja, ponekad i snova. Pomeranje granica i zavirivanje iza mogućeg, ono je što me inspiriše, kako u mom životu, tako i u životu moje dece i mog karate kluba. Energija koja se stvara u meni i troši u akcijama proizvod je pozitivnog životnog stava i spremnosti da živim svaki trenutak, kaže naša sagovornica.

Životni izbori koje je pravila često su bili sasvim suprotni od onoga čemu se u nekom trenutku posvećivala. Svirala je klavir, završila Pravni fakultet, ali se obrela u svetu sporta. Zašto je izbor bio baš karate?

- Karateom sam počela da se bavim isto kad i klavirom, sa 11 godina. Muzika i karate su me oduvek inspirisali zajedno. Kroz pokret i ritam možete da iskažete najdublja osećanja. U katama se cela tehnika prikazuje u određenom ritmu i određenom brzinom i snagom. Ritam iskazuje vašu ličnost, vaš temperament. Nastavak te ljubavi doseže i do etno karatea, novog načina vežbanja koji je lično moj proizvod. Naša etno muzika koja nadahnjuje i emotivno ispunjava, u kombinaciji sa karate pokretima i tehnikom daje poruku da dobro pobeđuje zlo - priča Tanja Petrović.

Neke važne životne mudrosti koje su utirale njenu budućnost spoznala je u Japanu i ne kaže bez razloga da svoj život i vreme računa do dolaska u ovu zemlju, 1993.godine i od tada.

- Upoznala sam neobične Japance koji su imali dovoljno slobodnog vremena da mi se posvete i da me sa posebnom željom i ljubavlju upute u vrednosti Bušidoa, umetnosti i zanate Japana. To su moj učitelj Iaido-a,Mijura Masao i njegova porodica, učitelji karatea - sensei Hakoiši i sensei Takagi, snažna i svestrana ličnost koja je uticala na izbor mog stila u karateu, a kasnije je postala moja kuma, Norma Foster…. Ovi ljudi su moje blago. Sa njima se ljudski vidici šire i pojam o smislu života, svrsi postojanja i umetnosti življenja mnogo produbljuje i prikazuje na najlepši način. Japan je zemlja mojih predaka - i srpskih i istočnjačkih, a borba je njihov zajednički imenitelj - nastavlja naša sagovornica.

Šta je centar sveta ove nesvakidašnje žene, šta je to što je vodi kroz život? Odgovor joj je odavno jasan:

- Moj centar je unutrašnji mir. U karateu se to stanje zove Zanšin. Ako imate staloženost, mirnoću u pokretima i kontrolu nad telom, umom i emocijama da možete svakog časa da ih aktivirate kao vulkan, a da isto tako ostanete mirni i čisti kao površina ledničkog jezera, onda ste na pravom putu da osetite prazninu, koja je sve, a i ništa.Pokretači ove neverovatne moći u mom životu su ideje i naravno ljubav. Razum dođe posle i od njega ne zavisi pokretačka snaga mog bića. On je važna komponenta u realizaciji i analizi ideje. Ali, da bi reagovali vi morate da osetite... ili ne osetite ništa, pa pozovete razum u pomoć - priča Tanja Petrović.

Ona je i mama, razvedena žena koja sama podiže decu. Kraj ljubavi i braka doživljava kao nastavak traganja za sopstvenom suštinom, a venčanje tada mladog para svojevremeno je izazvalo dosta pažnje u ovdašnjoj javnosti. Sudbonostno „da" izgovorili su u Japanu.

- Venčanje u budustičkom manastiru u Morioki nisam planirala kao što devojčice obično imaju snove o tome kako će ono izgledati.Nas dvoje smo želeli da pobegnemo od srpske stvarnosti te 1995. godine i da izbegnemo ono klasično ljubljenje na kraju… po tri puta sa svakom zvanicom. Moram da priznam da je i moja želja da osetim duh istočnjačkih predaka u Šinto hramu na ceremoniji venčanja takođe bila razlog te odluke. Na kraju je porodica Mijura izabrala Budistički hram i mi smo se zavetovali Budi - seća se naša sagovornica.

Poslednjih nekoliko godina sama podiže ćerku i sina. Šta je ono čemu ih uči? Imaju li i oni avanturistički duh, želju za izazovima, odvažnost i hrabrost da se upuštaju u nepoznato? Bave li se sportom, šta su im preokupacije, interesovanja?

- Posle sporazumnog razdvajanja mog supruga i mene deca žive sa mnom u kući i dosta dobro se slažemo. Dobro je što imaju dobre primere oba roditelja i puno prijatelja iz različitih zemalja. Dosta putuju, imaju mnogo više iskustva nego njihovi vršnjaci. Važna stvar koju uče je da budu zadovoljna i samodovoljna deca, da sami planiraju svoj dan i vreme, da nauče kako da odvoje dobre od loših stvari i da postave neke prioritete. Dan im je prepun aktivnosti i moraju da nauče kako da se dobro organizuju da bi sve stigli. Vole da se dokazuju i da rizikuju, mi im nismo ništa branili već smo ih samo upućivali u razne situacije i odnose.Matej je odličan „penjač po drveću", a Tara je svestrana u svim sportovima sa velikom ljubavi prema karateu. Već zna da će živeti u Kanadi i da će čuvati delfine - kaže Tanja.

Tarin i Matejin otac i dalje je neizostavan deo njihovih života.

- Njihov tata je izvanredan otac, požrtvovan i sistematičan. Odgovoran je prema svim njihovim obavezama i veoma se dobro slažemo oko preuzimanja brige u vezi sa decom kada neko od nas dvoje mora da putuje, priča naša sagovornica.

I dalje veoma aktivna, sa danima krcatim obavezama i poslovima, Tanja Petrović ume i ima vremena da se opusti i da sebi priušti ona mala, ali neophodna zadovoljstva. I nije čudno što postoji čitav spisak onog čega se ne odriče.

- Ne odričem se odlazaka u Japan svake druge godine, jedrenja (windsurfing) na Adi Bojani u šatoru pored mora tokom leta, jutarnjeg trčanja u Banjičkoj šumi kada decu ostavim u školi, zelenog čaja u toku večernjeg čitanja pred spavanje, seminara u inostranstvu i penjanja na drvo. A ono što me opušta su meditacija, disanje, masaža, kafa sa prijateljima, žurke... Volim da vozim kola i igram se sa svojom decom. Sve su to zadovoljstva koja ulepšavaju moju svakodnevicu, kaže na kraju Tanja Petrović.