Verica Barać - imuna na privilegije
Život me, ipak, nagradio!
Posle petnaest godina borbe s najtežom bolešću i čitave decenije tokom koje „ratuje" protiv korupcije u našoj zemlji, Verica Barać je i dalje puna snage, volje i želje da menja stvari. Uvek okrenuta drugima, nije na vreme primetila signale za uzbunu koje joj je telo slalo...
PIŠESanja Lazarević
FOTOMiloš Lužanin, privatna arhiva
Žena krhke građe i još krhkijeg zdravlja, ali neverovatne snage, energije i hrabrosti. Gledajući je i slušajući, čovek ne može a da se ne upita odakle Verica Barać, predsednica Saveta za borbu protiv korupcije, crpi svoj entuzijazam, istrajnost i odlučnost za deset godina dugu bitku protiv korumpiranih pojedinaca i institucija, protiv loših privatizacija, nelegalnih bogaćenja, otkrivenih ili zataškanih afera... Bitku koja je u ovoj zemlji zadatak visokog rizika, a malih izgleda na pobedu, i dovoljno iscrpljujuća i zahtevna da obuzme celog čoveka. Ali, ne i u slučaju Verice Barać, koja istovremeno, na drugom frontu, vodi još jednu tešku bitku, bitku za svoje zdravlje i život, bitku protiv teške i opake bolesti sa kojom se prvi put suočila pre petnaest godina.
- Bila sam tada mlada žena, na pragu četrdesete, sa još uvek velikom željom da rodim i nadom da ću konačno, posle višegodišnjeg lečenja od steriliteta i primanja hormonske terapije - uspeti da zatrudnim vantelesnom oplodnjom... Ginekolog koji me je lečio nije pridavao mnogo značaja jednom „zrncu pirinča" koje se pojavilo ispod same kože na mojoj dojci, pa se ni ja oko toga nisam mnogo brinula. On me je uveravao, i ja sam mu verovala, da je sasvim sigurno benigno i da će sve doći na svoje kad konačno ostanem u drugom stanju, počinje Verica svoju ispovest, bez zadrške i ustručavanja, samo s jednom željom - da druge žene uveri koliko je važno da same sebe pregledaju, da ukoliko na nešto posumnjaju obavezno posete onkologa i da uvek potraže još nečije mišljenje...
- I ja sam, mada sa zakašnjenjem, potražila još jedno mišljenje, i to od mog prijatelja hirurga, s kojim sam se slučajno našla na kafi. Ispostavilo se da je „to nešto" što sam mu onako usput pomenula, zapravo maligno, i da je bolest već uznapredovala, pa čak zahvatila i limfne čvorove. Imala sam tog leta dve operacije, 40 zračenja i još šest meseci naporne i mučne terapije citostaticima. Neznanje tog ginekologa, koji je tvrdio da je najvažnije, što za mene i jeste bilo važno - da dobijem dete, zamalo me je ubilo. Ali, bila sam mlada i posle godinu dana lečenja vratila sam se na posao, kao da se ništa nije ni dogodilo.
Bolest je srušila „tvrđave" u mojoj glavi
Kada sam se razbolela, već posle par meseci sam mnoge stvari u svom životu prevrednovala.. Shvatila sam da relacije koje su mi do tada bile jako važne: biti sam ili biti voljen, imati ili nemati, biti siromašan ili biti bogat - gube svoj značaj kad se pojavi najveća i najvažnija relacija u životu: biti zdrav ili biti bolestan.
Skoro sam razmišljala o svim tim pohlepnim, alavim ljudima oko nas, koji zaslužuju svaki prezir i simbolizuju totalni pad morala kojim smo okruženi - i zaključila samo jedno: kada čekate histopatološki nalaz - da li je vaša bolest maligna ili nije - nema tih para na ovom svetu koje tada mogu da vam pomognu ili da izmene taj izveštaj. Iz tog ugla, sve to bogatstvo gubi značaj... Za mene, doduše, ono nikada nije ni bilo važno, jer volim sasvim druge stvari - poezija je za mene, na primer - mera svih stvari.
Rad do iscrpljenja
Ako mi se zdravlje bude i dalje pogoršavalo moraću da nešto promenim, jer mnogo radim, a ostaje mi malo vremena za mene i malo snage. Trebalo bi da više spavam, da spremam sebi zdravu hranu, ali ne stižem... Moj suprug zna koliko volim ovaj rad, i misli da će mi nedostajati ako odustanem... Kad odem u selo dešava se da od umora i iscrpljenosti preležim ceo vikend... To mi se ranije nije dešavalo.
Moja sigurna kuća
Književnost je moja sigurna kuća u koju uvek mogu da odem. Jedna od mojih omiljenih pesnikinja, Margaret Jursenar, kaže da ne bi volela da umre naglo, nego da to ide sporo, da se smrt polako uvuče u nju, i da ona ne preskoči to poslednje iskustvo. Pošto je smatram jednom od najmudrijih žena, sigurna sam da ona vidi i ono što je meni nedostupno, pa verujem da je bila u pravu kada je ovo napisala, iako ja to u ovom trenutku ne mogu da do kraja prihvatim.
Ponovo lekarski propust...
Verica Barać je tada živela u Čačku, svom rodnom gradu u koji se nakon završenog Pravnog fakulteta vratila. Bila je zaposlena na mestu javnog pravobranioca Opštine. Dva puta razvedena, živela je s majkom Nerom, svesna da nikada neće doživeti materinstvo, ali uverena da je sasvim izlečena...
- Od stotinu poslova koje radim ja nemam vremena da se bavim još i sobom. A i nisam tada shvatila da sam ozbiljno bolesna, jer sam još bila jaka, dobro se osećala, funkcionisala... Išla sam na redovne kontrole i narednih 4,5 godine, sve je bilo u redu. Tada su, međutim, načinjene još dve ozbiljne lekarske greške: nije mi urađena kastracija jajnika, a to su hormonski zavisni tumori, i nisam dobila antihormonsku terapiju. Kod nas, jednostavno, nema profesionalne odgovornosti...
I već u sledećem trenutku naša sagovornica se sa svoje lične drame prebacuje na opštedruštveni problem, pa se stiče utisak da je mnogo više tište sistemski
nerešene stvari, nego njena intimna patnja. Objašnjava kako nije stvar u tome što su lekari ravnodušni - ne bi ni mogli da rade svoj posao kada bi se uživljavali u priču pacijenata - već što ne poštuju medicinsku proceduru...
Nemaju šta da mi oduzmu
- Bolest se vratila, ovoga puta u još težem obliku - metastaza na kostima lobanje i tumor druge dojke. Opet operacija, opet šest meseci citostatika... Prvi
put sam tada izgubila kosu, a to je moja majka, inače retko hrabra i jaka žena, izuzetno teško podnela, mislim da je to slomilo...
I tu bitku, sada već davne 2001. godine Verica je, zahvaljujući svojoj veri, snazi i energiji uspela da dobije. Ipak, odlučila je da se penzioniše, jer je ni mesto javnog pravobranioca više nije čekalo... Ali, ponuđeno joj je da se uključi u tek formiran Savet za borbu protiv korupcije.
- Kada sam se penzionisala, odlučila sam da više uopšte ne radim... I ne bih, da u ovom savetu nisu bili ljudi poput Vojina Dimitrijevića, Zage Golubović, koji su kao i ja uvereni da je društveno dobro iznad privatnog i ličnog. A mislila sam i da to neće dugo da potraje, jer nas je Vlada svaki čas rasturala... Ali, kada krenete u tu priču ne možete neke stvari da ostavite na pola... A stalno se javljaju novi slučajevi...
Verica zatim govori o hiljadama ljudi koji su zbog nečije pohlepe i samovolje ostali bez posla, bez ikakvih prihoda, bez akcija... A zatim nam objašnjava da korupcija uvek počinje od najviših instanci, a da se zatim, poput krvotoka širi i prožima sve sfere društva. Umesto zabrana, ističe ona žustro, nova vlast sve koji se kolebaju ili im mogu zasmetati pokušava da „vrbuje" uključivanjem u projekte koji su dobro plaćeni, zaposlenjem njihove dece, i davanjem drugih privilegija kao što su putovanja, društveni auto, dnevnice...
- Meni sve to nije važno, nemam tu vrstu ambicije i zbog toga mi je na neki način bilo lako. Niti imaju šta da mi oduzmu, niti mogu da mi daju ono što je za mene vredno. A to je pre svega moje zdravlje, a zatim i sve ono što volim i što mene ispunjava radošću: poezija i književnost uopšte, priroda, životinje, biljke...
U to vreme Verica je s majkom iznajmila kuću u okolini Čačka i tako ostvarila svoju davnašnju želju, da živi u prirodi, da se druži sa životinjama, da sadi biljke i gleda kako rastu... Još kao devojčica često je bežala kod svoje nane, majčine majke, koja je živela na selu i molila mamu da se tamo presele.
- Moja mama je vrlo mudra, jaka ali stroga osoba, i nije mogla da razume, a sada vidim koliko je bila u pravu, zbog čega sam ja u svojim tridesetim godinama, mlada, zdrava, obrazovana, lepa - često bila nezadovoljna. A ja sam patila što nemam dece, što me moj suprugu kojeg sam jako volela, ne voli dovoljno... Govorila mi je: Verice, da sam ja imala u tvojim godinama to što ti sada imaš, niko me ne bi uverio da ne mogu da poletim. Kako je meni moglo da se desi ovako glupo dete? - sa smehom se priseća Verica.
Njeni roditelji su se razveli dok je bila mala i ona je ostala s majkom Nerom. Otac Srba se ponovo oženio, danas živi u Crnoj Gori i ima dve kćerke. Ali, među osobama koje su ostavile poseban pečat u njenom detinjstvu svakako su deda Milan i stric Branko.
Porodično nasledstvo
- Jako ličim na njih i volim što je tako, imam njihove gene. Oni nikada nisu razmišljali o sopstvenom interesu, nisu trpeli kompromise i malograđanske norme. Deda je uvek čitao, svirao violinu, interesovao se za dešavanja u svetu, a ne u komšiluku. Mogao je posle rata da unovči svoje kvalitete, ali mu to nije padalo na pamet... U našoj kući nije bilo ni pomena o tome da se nešto završi preko veze, ili da se sredi da vam nastavnik popravi ocene...
S tako čvrstim stavovima, nasleđenim iz porodice,Verica nije nikad ni bila u dilemi kojim putem će ići. Mogla je da se bavi advokaturom posle penzionisanja i da stekne bogate klijente. Mogla je i da napravi kompromis s onima koji bi rado da je „ućutkaju", ali to joj ne pada na pamet. Kaže da joj nikada niko nije pretio i da se ne boji za sopstvenu bezbednost. Ali, neprestani i iscrpljujući rad u Savetu dodatno narušava njeno, već krhko zdravlje, koje se pre godinu i po dana ponovo dramatično pogoršalo.
- Prošlo je bilo već skoro deset godina od moje poslednje operacije, išla sam redovno na kontrole i bila uverena da sam definitivno ozdravila. I lekari su mi govorili: Verice, izvukla si se. Uljuljkana u to uverenje, napravila sam glupost koju ni samoj sebi ne mogu da objasnim. Potpuno sam ignorisala jedno drugo „zrnce pirinča" koje se ovoga puta pojavilo na stomaku, opet ispod kože. Ono je raslo, ali sam ja i to zanemarivala.Kada je jedna lekarka to slučajno primetila, kada su svi lekari digli „uzbunu" oko toga, bolest je otišla predaleko.
Od maja prošle godine Verica Barać je ponovo na raznim terapijama, koje daju promenljive efekte. Ovoga puta, međutim, nije u tome sama. Uz nju je njen suprug Danilo Šuković, ekonomista za kojeg se udala pre dve i po godine.
- Život vas ponekad i nagradi, tako da sam sada sa muškarcem koji je baš onakav kakav mi odgovara. Delimo slična interesvanja i vrednosti, a on mi je i velika podrška u lečenju. Mnogo je važno, dok prolazite kroz sve to, da imate uz sebe nekoga kome je stalo da ozdravite isto koliko i vama. Sada živim moje najbolje godine, jer tek kad sam se razbolela shvatila sam vrednost života i uživam u svakom trenutku koji mi je dat. Mislila sam da mi ne smeta samoća, ali ako postoji neko kao stvoren za vas - onda ne treba biti sam. Sreća je moguća.