Osmeh i dobra volja su ono što čoveka čini jačim - rekla je Sonja Vukićević, naša poznata balerina i koreograf kojoj je nedavno dodeljeno prestižno priznanje „Dimitrije Parlić" za životno delo. Njen raskošan opus baletske igre često je bivao predmet hvale, nekad i kritike... U razgovoru za „Vivu", između ostalog, kaže da su joj kroz život, čak i telesne povrede bivale nešto što je osnažuje, daje priliku da nauči nešto novo.

Povodom Sonjinog dobijanja ovog prestižnog priznanja Tomaž Pandur, proslavljeni reditelj iz Slovenije evropske reputacije, u svom pismu, između ostalog, je rekao da su njene predstave „pogled u središte vremena", da se u njenom mirovanju na sceni ogleda pokret i obrnuto, da joj je telo „slika misli u pokretu", da je njen scenski jezik „dijagnoza trenutka", kao i „memento", „čekaonica uspomena", „poezija odlaženja"...

Govoreći o prestižnoj nagradi, Sonja Vukićević, između ostalog, kaže: „S obzirom na to da sam 40 godina u sve tu baletske umetnosti, ne računajući školu u kojoj sam provela deceniju, najmanje što mogu reći je da je ovo - moćna nagrada. Ima posebnu težinu zato što je dobijena od esnafa. Udruženje baletskih umetnika je grupa ljudi koja se svojski trudi i brine, u ovoj nemaštini, o baletu koji je po svojoj prirodi sa stanovišta pojedinca, jedna kratkotrajna umetnost, a sa stanovišta društva, vrlo skrajnuta. To je moja najveća nagrada."

Poredite li vreme u svojoj karijeri kako je bilo nakada i sada?

- Ne, ali su balet, opera, ozbiljna muzika bili konstantno prisutni u medijima, pa na ovaj ili onaj način i u životima ljudi. Nekada je rađen veliki broj emisija o baletu. Sada, toga više nema. Sada se u medijima piše vrlo gromoglasno o nekim ljudima, za koje uopšte ne znamo ko su, a umetnici nisu iako sebe tako nazivaju. Oni su, velikom većinom, - niko. A poznati su po poznatosti.

Nagrada za životno delo neminovno nameće pitanje osvrta na minule godine, na ostvareno, na početke...?

- Za umetnost, odnosno za svet baleta opredelila sam se veoma rano. Istini za volju, kao dete, prvo sam bila u svetu sporta. Živela sam na uglu Birčaninove i Proleterskih brigada gde je u blizini bila baletska škola u koju su išle gotovo sve devojčice iz mog kraja. U jednom trenutku, sama sam tako odlučila i otišla na prijemni. Primili su me. Bila sam predana a kao neko ko se bavio sportom i vrlo disciplinovana. Kada danas pogledam, suštinski, tom disciplinom i talentom dogurala sam do ovde.

Sećanja na detinjstvo?

- Divno, najlepše detinjstvo. A to znači, imala sam porodicu koja se igrala sa mnom, dedu koji nam je pravio sanke, kolica na kuglagere kojima smo se vozili... Nismo bili imućni ali to nam nije bilo ni bitno. Mi smo bili po čitav dan napolju i igrali se, igrali.. čak i kaoboja i partizanima. Pošto imam dva brata više sam se igrala sa dečacima. Mama, tata, ujaci, baba deda... bili smo porodica okrenuta duhovnim vrednostima. Pamtim da smo se vrlo često smejali. Sa pozitivne strane smo gledali na sve. Naravno da je bilo i muke i problema i teških momenata ali smo vaspitani da svoje teškoće ne iznosimo u svet. Ne u smislu da ih krijemo ili ih se stidimo ili lažemo da ih nema... Naprotiv, učili su nas da nosimo svoj život na svojim plećima i da ne opterećujemo druge, naročito ne one do kojih nam je stalo. Ako hoćeš da ti se život osmehne treba i ti njemu da se nasmešiš. Dobra volja je ozbiljan eliksir.

Postoji li nešto posebno što je obeležilo vašu igru, vaš pokret na sceni kroz sve te godine?

- U nekom konkretnom, preciznom smislu nema samo jednog činioca. Ali jeste bilo neke stvaralačke niti, posvećenosti, predanosti... I kroz beli, klasičan balet, pa kroz moderan, pa kad sam se otisnula u kreografske vode...

Takođe, imala sam sreću da kroz karijeru budem uz najveće, kakavi su bili Mita Parlić, Duško Trninić, Vlada Logunov, Lidija Pilipenko... i da od njih učim! Radila sam sa umetnicima od Slovenije do Makedonije. Imali smo ono što u to vreme razvijeni svet nije imao, imali smo ruske pedagoge. A to će reći - imali smo najbolje učitelje. I od svih njih sam učila i polako išla svojim putem da bi se, eto, iznedrila neka moja, osobena poetika, osobeni rukopis u mojim autorskim delima.

Kako gledate na jedan od prelomnih trenutaka u svojoj karijeri, kada ste u Jugoslovenskom dramskom pozorištu pali sa četiri metra?!

- To je bilo u vreme nekog mog prelaza iz klasičnog u moderan balet, kada sam počela da igram na alternativnim scenama. Bila je to povreda koja je zahtevala nekoliko ozbiljnih operacija! A desila se 1993. godine kada sam na probi predstave „Plava ptica" pala kroz otvor na sceni. Reč je o mojoj nesmotrenosti, jer znala sam gde je rupa na sceni, ali sam napravi taj pokret. Ne mogu baš da objasnim kako i zašto se to desilo. To je onaj trenutak kada zahtevaš previše od sebe, kad misliš da možeš više.

Neki su tada proricali kraj vaše karijere, ali vi ste se potpuno oporavili.

Dobra kondicija i zdravlje su me, zapravo, izvukli. Čitavih deset godina nisam želela da se operišem misleći da ću vežbama da rešim stvari. Ali, sa kukovima se nije igrati.U jednom trenutku, bilo je to kada sam igrala desetu predstavu „Hazara" otišla sam na operaciju. Za sve to vreme igrala sam puna srca, sa osmehom i pored nesnosnih bolova, jer suštinski, igrala sam bez oba kuka koji su se „držali" samo mišićima. A lekari su mi rekli da je nemoguće to što činim i da, zapravo, igram „iz glave". Ključna je bila moja odluka da se može i ono što se čini nemogućim. Inače, iz svake povrede sam sticala novo iskustvo, ne samo sopstveno već sam kroz te nezgode usavršavala odnose sa ljudima. Ležim tako u bolnici i shvatam da postajem familija sa onima koji prolaze kroz iste nevolje kao i ja. Bivala sam prisna sa ljudima koji su brinuli o meni, a koje nikada ranije nisam srela. S jedne strane, strašno je kada čovek preživi takve stvari, ali s druge strane, postala sam bogatija.

I vaše ćerka Hristina se opredelila za svet scene, pozorišta. Da li vas to raduje ili budi u vama strepnju ili...?

- Moja ćerka Hristina je prvo položila prijemni na filologiji. Bila sam pomalo tužna, jer, ona ionako dobro zna tri jezika. S obzirom na to da je rasla u pozorištu, pretpostavljala sam da će je privući taj čarobni svet... Međutim, kasnije, ona se tajno spremila i otišla na prijemni za glumu. Vrlo me obradovalo kad sam čula da je položila. Izrazito poštujem svet glume. A lepši poklon nije mogla da mi učini.

Imate li tremu kad je gledate?

- Imam. Moram po dva tri puta da vidim predstavu ili film u kome igra da bih mogla to realno da sagledam. To je, mislim, normalno. I moji mama i tata su se tresli kad su mene gledali.

A emotivni život?

- Relativno kasno, oko tridesete, veoma sam se zaljubila.Ne znam, možda zato što sam bila apsolutno skoncentrisana na rad, umetnost, napredak. A kada sam se zaljubila već sam bila zrela, formirana i kao ličnost i kao umetnik. I on se bavio umetnošću, muzikom. Iz velike ljubavi prema pozivu i prema suprugu rodila se i Hristina. Odgajana je u ljubavi, iako su se moj i njegov put kasnije razišli.

Da li biste nešto menjali kada bi kretali iz početka?

- Ne. Ništa ne bih menjala. Rođena sam u Jugoslaviji, imala sam sve što mi je trebalo u pravoj meri, materijalne mogućnosti moje porodice bile su kao i kod većine druigih, bilo je besplatno školstvo, zdravstvo, putovali smo u inostranstvo, cenilo se znanje, težilo se ka pravdi, postojalo je dostojanstvo, vrednosti koje nemanju cenu... Kada sam bila na uzlaznoj umetničkoj putanji u našu zemlju su dolazila najveća umetnička imena a mi smo ih gledali, slušali... Brat i ja smo stalno bili na koncertima na Kolarcu, išli na Fest, Bitef, Bemus... Svet nam je bio na dlanu. U inostranstvo je mogao i siromašniji čovek da ode, da obiđe znamenitosti pa i da sebi nešto kupi. Danas je to nezasmislivo. A meni je zbog toga veoma, veoma žao... pre svega zbog ove dece, ovog mladog sveta.

Da i ne govorimo o tome kakav je balet nekada bio. Ako mene pitate nema države bez vrhunskog baleta, opere, drame, bez vrhunskog Narodnog pozorišta. Tu se vidi država u malom.