Dama s mačem - Vera Jeftimijades Jobst
Divlji borac
nikad se ne predaje
U svojoj 74-oj godini jedna od naših najuspešnijih sportistkinja i dalje je aktivna, puna energije i životne radosti. Priznaje da je uvek išla na pobedu, ali da je zbog toga često pravila greške i propuste, koje danas na neki način plaća
TEKSTDragana Dušanić
FOTOD. Dušanić i privatna arhiva
Uz zvuke grčke muzike sa CD-a i sa osmehom na licu Vera Jeftimijades Jobst otvorila nam je vrata svog doma preko puta Kalemegdana. Naša najtrofejnija mačevalka svih vremena i danas izgleda odlično, vesela je, pričljiva, spontana... Posle samo nekoliko razmenjenih rečenica sa damom koja je vešto baratala floretom, jasno je da je i dalje puna energije i živosti. Iako je krhke građe, deluje veoma snažno. Pre svega kao ličnost. Kada se priseća svojih uspeha sa sportskih takmičenja, a bilo ih je na pretek, njene oči zaigraju i bljesnu posebnim sjajem. Svesna je šta je sve osvojila, kakav je vrhunski takmičar bila. Sa porazom se nikada nije mirila. Ne čudi što su je mnogi nazivali - divljim borcem. Zna i u čemu je grešila, kako na borilištu, tako i u životu, za šta nije imala vremena, a trebalo je... Samokritično priznaje svoje mane, ukazuje na propuste.
Mačevanje je Veri Jeftimijades donelo mnogo sreće, ljubavi, lepih trenutaka. Ali, kako reče, kao da je sada došlo i do naplate nekih starih dugova. I to tamo gde je veoma osetljivo - ceh plaća njeno zdravlje!
- Dok sam se aktivno bavila mačevanjem ni sama ne znam šta sam sve lomila i po koliko puta - kaže i nastavlja: - Bolela su me često krsta, ali posle nekoliko terapija bilo bi mi bolje. Ali, tada sam bila mlada, a imala sam želju i volju da pobeđujem, da budem najbolja... I uspevala sam u tome! Ništa mi nije bilo teško! E, sad se naplaćuju neki zaostali dugovi. Moja kičma je mnogo propatila. Još pre dvadesetak godina iskočio mi je diskus, i imala sam bolove. Opet sam se zalečila, pa krenula po starom, živim 200 na sat, zaboravljajući šta sve može kasnije da se desi. Poput Skarlet O'Hare, i ja sam probleme ostavljala za sutra. Ove godine, u maju, bilo mi je užasno. Više mi lekovi protiv bolova nisu pomagali. Vrištala sam od muke i nesnosnih bolova. Nisam mogla više ni da se sedim, ni da ležim, jedino mi je prijalo da šetam i to po ravnom...
Trudnica pobednica
Vera i njen suprug Mario Jobst su arhitekte, a njihovim stopama je krenuo i sin Marko. Sportistkinja je sa 35 godina postala majka, ali pauzu u mačevanju nije pravila. O tome kaže:
- Kada sam bila u četvrtom mesecu trudnoće, učestvovala sam na državnom prvenstvu i bila prva. Posle su se šalili da mi je bilo lako da pobedim jer nas je bilo dvoje. Trenirala sam sve do devetog meseca, a već mesec dana posle porođaja vratila sam se takmičenjima. Marka sam vodala svuda sa sobom. Tad sam vozila „folciku", sina bih stavila pozadi u nosiljku i onda sam mu pevala: „... vozili se u duetu, po ovome belom svetu ...".
Poplavela koža
- Pre nekoliko meseci moj suprug i ja bili smo veoma uznemireni posle telefonskog razgovora sa sinom Markom - priča naša sagovornica, dodajući da njen naslednik živi u Londonu, gde je profesor na fakultetu, predaje istoriju i teoriju arhitekture. - Obazrivo nam je saopštio, pošto zna da ću se ja uspaničiti, da su mu butine i dlanovi poplaveli. Izludela sam! Preklinjala sam ga da odmah kupi avionsku kartu i dođe u Beograd, a ja sam se odmah bacila na posao i zakazala mu sijaset pregleda, kod kardiologa, dermatologa... U svojoj glavi postavila sam hiljadu mogućih dijagnoza, sve crno od crnjeg. Marko je doputovao i krenuo na preglede. Kod prvog, već nam je laknulo. Kardiolog mu je uradio EKG, pogledao plave butine i dlanove, a onda je pitao kakvu garderobu nosi moj sin. Ispostavilo se da je poplaveo od farmerki! Moj suprug Mario ga je zafrkavao da je zaboravio da se kupa. Moj Marko se dva puta dnevno tušira, ali očigledno da se nije - oribao!
Moj suprug je svetac
Kada priča o svom suprugu, Vera ima samo reči hvale:
- Moj muž je svetac! On je zaista divna osoba, puna razumevanja, tolerancije, smiren... ma, duša jedna! Evo, nedavno smo proslavili 40 godina braka. Svaka mu čast kako me je izdržao i istrpeo svih ovih godina! Znate, ja nisam „laka za održavanje", imam kratak fitilj, brzo planem... ma, nisam ja loša osoba, ali sam teška. I jezik mi je brži od pameti - prvo kažem, a posle razmišljam šta sam rekla. Sve je moj Mario junački podnosio! Inače, meni je ovo treći brak. Prvi muž je bila mladalačka ljubav, zabavljali smo se dok sam bila srednjoškolka, posle studentkinja. Razveli smo se pošto mi je pukao mišić na nozi na jednom takmičenju. Puče mišić, a puče i moj brak! Zdravstvene tegobe sam sanirala, a za brak nisam imala leka. Sa drugim suprugom sam se razišla zbog čuvenog neslaganja naravi. Znate, imamo ovaj jedan, mali život i treba ga živeti. Smatrala sam da se nikad ne treba zakačiti i trpeti, ako ne valja, menjaj... samo, trebalo je imati i petlju za takve odluke i promene. Marija sam upoznala na mačevanju. Prvo smo bili prijatelji, a onda se rodila ljubav. Kasnije mi je bio i trener. Moja majka je često govorila: „Svaka čast onome ko te bude trpeo". Eto, Mario je i to uspeo.
Sirtaki u duši
Naša najpoznatija mačevalka je veoma privržena Grčkoj, što je sasvim prirodno budući da njena porodica potiče iz jednog malog mesta na obroncima Olimpa. Ponosna je na svoje poreklo, pa zbog toga često posećuje tu zemlju iako tamo sada nema rođake. Govori grčki jezik, ne baš gramatički pravilno, ali je svi razumeju. Veoma je aktivna i u Udruženju Grka u Srbiji „Riga od Fere". Vera Jeftimijades napominje da joj je posebno draga grčka muzika.
Gospođa Jeftimijades napominje da nikada nije bila pristalica alternativne medicine. Da joj, kako reče, neko brka po kičmi i da se nekakvi kostolomci bave njom - nije dolazilo u obzir! U porodici je imala lekare, kao i među brojnim prijateljima. Verovala im je, i dalje im veruje. Ipak, na nagovor prijateljice, kojoj su tretmani kiropraktike pomogli, i Vera je potražila pomoć jedne Ruskinje, doktorke Marine Markove.
- Doktorka je hirurg ortoped i specijalista za kiropraksu i akupunkturu. Posle rada na klinikama u Rusiji, započela je privatnu praksu u Beogradu, a gostuje kao ekspert na klinikama u Nemačkoj i Švajcarskoj. Nevoljno sam pristala da odem kod nje na pregled, jer ja sam neverni Toma - ne verujem u nekakva čuda izlečenja... Ipak, urodilo je plodom. Doktorka Marina je išla polako sa mnom, opipavala je moju kičmu, upoznavala je, pripremala teren... Imala sam 24 terapije, gotovo svakodnevno. I vratila sam se u normalu. Mogu da sedim, ležim, šetam. Trebalo je posle tri meseca da ponovo uradim 12 terapija, ali sam ja, po svom starom običaju, to zanemarila, jer mi je bilo dobro i prolongirala odlazak kod Ruskinje - smeje se Vera Jeftimijades, a onda dodaje:
- Da se razumemo, na početku terapije nije bilo ni malo lako. Od tih masaža meni su oči ispadale! Izdržala sam! Bolje mi je, tretmani si mi pomogli.
Ili prva ili ništa
Moto Vere Jeftimijades Jobst dok se takmičila bio je „ili prva ili ništa". Kako dalje radim, kaže naša sagovornica, a onda se opet vraća na neke propuste koje je u životu napravila.
- Iskrena da budem, najviše mi je žao što se više nisam bavila svojim detetom. Trebalo je da se više igram sa sinom... Eto, i danas čuvam igračke kad je bio mali, a on je sada već odavno svoj čovek, i uskoro će napuniti 40 godina.
Naša sagovornica kaže da ne obraća posebnu pažnju na ishranu, ali imala je i tu sreće. Oduvek je volela i jela mnogo voća i povrća, dok je masna i slana jela nikad nisu privlačila, kao ni testa. Otkriva da je slaba na slatkiše, posebno na čokoladu.
- Pošto sam prestala da treniram, naglo sam se ugojila. Ali, sve mi se to sad istopilo, nekako samo od sebe. Obožavam slatkiše! Imam nizak šećer, pa sam tako našla opravdanje zašto moram da uživam u čokoladi - smeje se Vera Jeftimijades i brzo iz kuhinjskog ormana vadi pakovanje čokoladica. Da se zasladimo!